Dubrovački razgovori

П ПОСЛЕДЊЕ ПИСМО

Драга моја синовице,

Пишем ти последњи пут, јер осећам 05 ми је крај близу.

Ти ћеш помислити да су ме обрвале црне самртничке бриге. Далеко од тога! Баш ни трата трагичноме не налазим у своме расположењу. Смрт је ту крај мене и није нимало страшна. Не личи на онај костур са оштром косом, како је обично представљају, већ ми се чини да имам поред себе сестру која је ту да ме бонота прихвати у своје крило.

Ја знам да ће теби, драга моја Душице, бити најболније то што сам ти недавно још одушевљено писао како мислим да ожсивим на селу, па ћеш себи рећи: „Ето, волео је да живи, веровао је да ће још дуго живети, правио је планове, а смрт долази да све пресече“. Јер највише нас дира у смрти то што открива ништавило наших нада.

Али ја, драга синовице, нисам никад правио планове зато што сам мислио да ће бити остварени. Највећа су уживања у неоствареним плановима, јер они. нису ничим ометани. Сама замисао и изграђивање среће у мислима дају нам најбољи део ужживања којем тежимо. Ја сам тако умео да се мислима унесем, на пример, у срећу ботатства. Правио сам распоред на шта бих употребио своје неотраничено благо: подизао сам задужбине, путовао по свету, повезивао у кожу све своје књиге, изазивао завист глупака, светио се онима који су ме вређали и понижавали.

Да је све то било стварно, данас би ми мање од света тога остало него што стварно имам. Јер бих жалио благо које остављам, бринуо бих се да ли сам та добро разделио, тризла би ме савест што сам своју мржњу задовољио...

Некад сам опет замишљао како бих изградио своју срећу да сам био ситнији и сиромашнији нето што сам.

Уосталом, драза синовице моја, ти знаш да ја нисам живео само тако у сновима већ да сам умео да живим и у стварности. Немојте дакле ви мене жалити, већ ја вама желим то што сам