Dva carstva : roman
ДВА ЦАРСТВА ; 179
Остоја прими... Ту се све кидало. Он испи чокањ и куцну празним стаклом о сто. Момак донесе други.
У кафани је било тихо. Једино што је вода у карбитској лампи без престанка кључала. Партија карата се заврши. Газда избриса таблу. Један од сељака поче мешати карте. У том тренутку у кафану уђоше два нова госта. Били су то два млађа човека, у својим сукненим оделима, доста обична изгледа, у меким опанцима прављеним од свињске коже и упртене кудељом. Спазивши Јешу они као да живнуше. Нешто пркосно и подсмешљиво испуни кафану.
— Ене де! — узвикну један од њих и, намигујући на остале, седе за сто крај Јеше.
Други, старији, посади се према њима. Остали оставише карте и почеше да се спремају на смех. Од свих, кафански момак показа најрадозналије лице. Он се беше приближио скоро сасвим столу и гледаше полуотворених уста редом у сву тројицу, у Јешу и у придошлице.
— Шта си зинуо2 — упита млађи од двојице.
— Да му учитељ није умро, још би учио школу — дочека старији са својим озбиљним лицем и опуштеним брковима.
Али ни момак није био глуп крај свег мртвог, заспалог и прљавог изгледа. Он дочека пошалицом: — Ма газда Милоје, ни лоја у роговима, ни памети у брковима.
Милоје поглади своје велике орке задовољно.
— Млада ти се не би љутила да и теби нешто никну овакви.
— Их!
— Дајдер нам боље мало љуте.
Када се час касније стакленица нађе на столу, Никола, млађи, отпоче:
— Па како Јешог
— Ето, тако, живо-здраво.
— Ако, ако... даће Бог и боље.
— Ама од људи не ваља — упаде Милоје.
12"