Dva carstva : roman

254 БРАНИМИР ЋОСИЋ

јаза, требало је само пустити да тело клизи. Одједном, узнемирене нечим, пловке застадоше. Њине румене ноге су се опирале току воде, укопене, раширене. Тада једна издиже високо главу изнад воде, скоро се усправи предњим делом тела, пусти један уплашен крик и журно поче ударати крилима. У киши разбијене воде, једна за другом, гачући све у исти мах, пловке прнуше, испружених вратова унапред, згрчених ногу под белим трбусима. Оне прелетоше врбе и спустише се мало даље на земљу.

Али та кратка граја трже Радмилу из њене клонулости. Она скочи, и устукну од воде. Не, не, — помисли уплашено, — то је исто, то је исто! Као да бежи од искушења она окрете манастиру. Између тешких облака и врхова планинских светљаше један узан појас зеленог неба, једва неприметно зарумењен. Светлост која је отуда долазила била је необична и још више повећаваше ћутање и притајеност вечери. Чак и Сребрница клокоташе кроз своје камење некако пригушеније и спорије. Кроз прозрачан ваздух пели се нарочити и као зачарани звуци, али једино јека меденица, јека кратка и крта, на стадима која силазе својим појатама, и удаљена песма у планини, беху разумљиви њеном уху. Остало, нагли уздаси, крик какав, или шуштање којим је дисао сумрак, испуњавали су је само једним нелагодним осећањем помешаним са једном необичном сензацијом спорости, неког необјашњивог продужавања времена. Јер збиља, њој се непрестано чињаше да се гране некако спорије и лакше крећу, у ваздуху лет задоцнелих птица изгледао јој је необично продужен, као да је цело време, са свим својим манифестацијама покрета, почело наједном да се креће по једном спором, омађијаном ритму; све је то наличило ненавијеној машини која хоће да стане и чини још последње покрете. Чак јој се и манастир, када га најзад угледа тога вечера, приказа тако различан и нов, да јој се учини да га то гледа неким дру-