Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 257

очију, под трновим венцом. Она се заустави. Она је знала: тај човек беше пре много векова прошао вртлогом. И ондаг Откуда овде присутан, када су милиони људи који су га окружавали ишчезли и стопили се са мраком> Којим чудом тај човек, са својим крвавим длановима, са својим прободеним ребрима, са својим трновим венцем живи још увек, присутан, незаборављив» Жртва... самоодрицање... љубав... — одјекну у Радмилином срцу. — Добро дело...

Радмила одједном осети страх од свега тога, од тих речи што звоне у њој а нико их не изговара, од те висине, од тих златних степеница, од тог човека са полусклопљеним очима и сузама на образима, од његове величине и трајности; она помисли: треба да сиђем. Она помисли: а Србаг Њој се учини да јој намах неко ишчупа срце из груди: степенице нестадоше под њеним ногама и онда осети да пада у провалију.

ж ~ ж

Радмили сада беше све јасно и просто. Она се врати у своју собу и упали лампу. Сви њени покрети као да одједном беху добили један нарочити значај и смисао. Пред њеним духом је непрестано лебдела слика тренутно виђена у цркви, и њој се чињаше да може да је поново оживотвори, само ако хоће. Најзад, то откриће вечности. Било је то тако просто, а величанствено у исти мах: дело. Једна реч, један појам. Она се поново врати на Христа. Једном, беху му фарисеји привели грешницу и питаху да ли да је по закону каменују. А Он саже главу и писаше прстом по земљи. М тај прости покрет, то ништавно сагибање Земљи и писање по њој беше прошло векове, надживело и царства, тешке зидине градске, да би дошло до ње и њеног духа, свеже, светло, јасно, дубоко човечанско, и то само зато јер у том покрету беше самилости и праштања. И друго; ноћ у врту, стазама иде чета, са фењерима и свећама;

Два царства 17