Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 259

што је смела она наједном оде у другу крајност, и док јој је цело тело звало, тражило, док су је по плећима, по уснама, по грудима пекли као ожиљци примљени пољупци, она поче да виче: Идите, излазите, излазите!

Срба осети како му крв наилази у главу. Он несвесно стеже песнице. Затим, престрављен од тог таласа мржње који му се ваљао грудима, он устукну. Ја могу да је ударим, — помисли он, — ја бих могао да је убијем. Али му одмах дође на ум стара мисао: он постоји. Сва мржња би у часу окренута на ту страну. Радмила примети његов покрет; њој се учини да разуме страховит израз његовог лица. Њој севну кроз главу: он ће... — и пре него што заврши мисао она јурну према Срби да га задржи. Али он је одгурну и изађе из собе.

ХИ

Дошавши мало себи, Радмила одмах јурну у Карамарковићеву собу. Је ли знала у томе часу шта хоће, шта ће рећи, шта учинити Је ли притрчала њему само да га заштити, или да и њему открије опасност која му претиг Ја сумњам у ово друго. Она беше појурила к њему из страха да је Срба не претекне (она толико беше уверена да се не вара што се тиче оног израза лица!) Да је била мање узбуђена, видећи да је Карамарковић сам у соби, за својим столом, она би се вероватно задржала. Али овако, једном пред њим, сва њена несрећа, све њена грижа савести би покренута (поново пред њу стадоше златне лествице од малочас) и у једном неодољивом налету осећања, страха, кајања, љубави, она врисну бацивши се према Карамарковићу:

— Мишо, чувај се, он ће те убити!

Зачуђен тим ненадним узвиком, Карамарковић не учини ни један покрет.

— Све ћу ти рећи, зато сам дошла, али ја те преклињем, не излази, он је изван себе, он те можда чека гдегод, он ће те убити!

17"