Dva carstva : roman

9266 БРАНИМИР ЋОСИЋ

једну бескрајну трпкост, доброту, скоро светлост. Је ли то збиља била промена на Радмилином лицу или Карамарковић гледаше другим очима2г Он није знао. Он осети само страх. Зажели да се креће, да дише хладан ваздух, да се среди. У њему су сувише бујала осећања да би могао остати у тој соби где је спавала Радмила. Определити се! Примити ту ненадну срећу или је одбити» Може ли је примити после онога што је учинио 2 Може ли је одбити после онога што је видео и чуог

Већ у том тренутку Карамарковић осећаше, мада нејасно, да је Радмила јача од њега.

ХЊУШ

Тога дана сунце се уопште не појави. Ниски и сиви облаци прекривали су потпуно цело небо. Све беше натопљено до сржи влагом и водом. И тај тмурни дан још више онерасположи Карамарковића. Он проведе цело пре подне по Остојином стрељању не радећи ништа и ослушкујући кроз затворене прозоре како ветар фијуче у гори и како вода жуборећи тече. Магла се цепала о планину (изгубљену својим врховима у киши) и њени ситни праменови пловљаху ниско клисуром, између дрвећа и над Сребрницом. Радмила не напушташе Карамарковићеву собу иако више не страховаше од Србе. Уосталом Срба, бар за Карамарковића, беше невидљив. Где је био Шта је радиог У једном маху Радмила помисли да би можда требала да му напише једно писмо и да му све објасни. Али како објаснити оно што се беше догодило у њојг Она осети немогућност тога објашњења и напусти сасвим мисао писма. Много више је бринуо Карамарковић. Је ли збиља сада све онако као и ранијег Она је понављала у себи без престанка да јесте. Синоћ је држао у наручју, миловао по коси, молио је да не плаче. Али и поред тога њој је требало доказа, уверења, њој је тај доказ требао свакога часа, јер оно што беше починила изгледаше јој, бар у њеним очима, не-