Dva carstva : roman

276 БРАНИМИР ЋОСИЋ

Срба се поново врати на кревет, зари главу у један крај, и остаде тако непомичан. Још дуго му је Василије говорио, али он не одговараше.

ЈЕ

Пошто је брижљиво сакрио револвер и закључао врата на ћелији, остављајући на кревету заспалог Србу (није ни потребно напоменути да Од доласка из Београда Срба не беше склопио ока) Василије се журно упути црквици Св. Николе. После тмурног дана, вече беше светло и тихо. Сунце је залазило и са дрвећа се круниле водене капи. Врхови планински пушили су се праћени шумом набујалих потока. Василије се осврте, па онда уђе у цркву. Прошавши крај ћивота, који је стајао на средини цркве прекривен црном чојом, Василије примети, крај самог олтара, једну женску прилику где клечи. Он јој приђе.

— Ја сам учинио све што сам могао.

Радмила му пољуби руку и полако се диже. У полутами њено се и онако бледо лице учини још блеђе. Она постоја часак неодлучна. Најзад, журећи се, она пружи Василију један замотуљак.

— Дајте му ово, ово је његово. Унутра има и једна цедуља за њега. То је све.

Радмила хтеде још нешто рећи, али само уздахну и лагано пође излазу. Василије погледа у замотуљак: била је то она плава Србина свеска. Василије је разви, прочита на корицама наслов, па је опет зави.

Када се врати у ћелију он затече Србу где шета од зида до зида.

= Ево ти твоје свеске.

Срба се заустави, погледа часком у Василија, узе свеску и баци је на сто.

— Унутра има једна цедуља за тебе.

— Не треба ми. — Срба настави са шетњом. После краћег ћутања он се поново заустави и јетко упита: — Докле ћеш ме држати овако закључаног 2

= Не знам... то зависи од тебе,