Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 21

то за његове године, те фантазије2г! — промени одједном тон јадна жена, лупнувши се по боковима. У том узвику било је толико наивног чуђења, прекора, чак љутње, да Срба осети дубок стид и нежно сажаљење према матери.

— Али чега се бојишрг Што га не пустиш да на миру листа своје књиге и пише своје опаске2

— Ето ти памети! Да га пустим! А не знаш да ће, овакав какав је, у папучама, изаћи на улицу и говорити којекоме... о тој његовој срећи и блаженству.... и о чему ти ја знам! — Професорка се тресла сва од ужаса и од саме помисли на тако што. — Опет би цео свет говорио, новине писале, на двориште не бих смела да изађем.

Срби би мучно. Он некако умири професорку која се опет беше расплакала, па уђе у собу где га је чекао отац, прекрштених руку на грудима, леђима ослоњен о ивицу прозора. Он пропрати живим и умним очима Србу и онда, насмејавши се својим финим и једва приметним осмехом:

— Шта каже, а» Луд...

— Којешта!

— Знам, знам, — прекиде нервозно професор спустивши једним отсечним покретом руке — знам, и она мисли да сам луд (молим те, сирће ми је јутрос донела, место да саслуша узрок мога узбуђења!) и цео свет мисли да сам луд... свеједно!... овде има толико мира да би могло домоћи среће целој једној вароши! — и он се удари по грудима својом мршавом руком, зауставивши се пред Србом. Онда, приметивши једва приметну сенку нелагодности која претрча- овоме преко лица, он се поново обеси о синовљев ревер на капуту, и дубоким, сасвим мирним и тихим гла-

сом. — А ти, шта мислиш» Срба срете очев поглед и сав плану. — Откуда вам... то питање» — проговори,

обраћајући се одједном оцу са ви.

— Не... одговори: шта ти мислиш, јесам ли ја луд или нисам> Јесам или нисам» Одговори, одговори !