Dva carstva : roman

32 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

Б. Срба зажеле да то ћутање потраје још дуго, врло дуго. У то, вирећи само својом крошњом, појави се у крају једна бресква, сва у руменом цвету. У води под њом видела се њена слика коју таласи разбише.

— Јесте. ли видели» — упита сасвим тихо Срба.

Она само климну главом и остаде и даље замишљена и ћутљива..

Село је било потпуно потопљено. Велико и ушорено, са својим шиљастим крововима, својим малим прозорима, са својим чамцима пуним зеленог грања што плове између кућа, под паперјастим облацима, све је то било лепо издалека, осветљено са две светлости, једне што пада одозго, друге што се диже са воде, потсећајући на лепе холандске пејсаже, цртане ситничарски, светло и шарено. Али пришавши сасвим близу, могла се видети влага која се пење зидовима, опао леп, празне собе, сељаке засуканих ногавица, ствари, чак и стоку, попету на високе амбаре, муљ који бујица беше нанела на ограде, на дрвеће, на прозоре. Па ипак, мирисало је увек и стално на пролеће, на нешто ново што долази, момци (у белим кошуљама и закићени за ухо младим босиљком што нуде излетницима чамце) били су расположени, закикотани, снажни. Жене су са својих прозора махале рукама, држећи у наручју босоногу децу, пловке су и гуске у чопорима пловиле улицама претвореним у канале...

Скочивши у чамац и давши руку Радмили да би јој помогао да сиђе, Срба осети под прстом прстен. Он баци поглед више махинално него из радозналости. М одједном, нешто нелагодно и оштро прође целим његовим телом. Сав мир, сва та простота са којом је говорио, све то намах ишчезе. Би му чудан тај њему дотле непознат осећај. Па шта» — упита се не пуштајући никако Радмилине руке, прикованог погледа за мали златан круг који се обавијао око њеног дугог и бе-