Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 37

пред братовљевим вратима, донесе једну одлуку: сутра ћу му говорити; он можда нема коме да се повери. Осетивши да је донела једну добру одлуку, Вера се врати у собу где је седела професорка, плетући чарапе. Она добаци један упитан поглед преко игала, које су звецкале у њеним рукама, рапавим од кућевног рада. Са оном лакоћом, која је својствена срцима што воле, Вера одговори цвркутавим гласом:

— Молио ме да му опростим. Није стигао да купи карте на време. — И певушећи поче да се разодева.

Професор који беше отшкринуо врата своје собе, затвори их полако, задовољан и насмешен.

— Срба је у кризи, — помисли он, — а мала га иако увређена заштићава. Добра деца, паметна деца!.. — Он се скупи над својим столом и пажљиво настави да чита и пише примедбе на белини књиге, својим ситним, нежним, као бисер нанизаним рукописом, испуњен одједном срећом и миром.

Лампа је осветљавала само књигу и једну мршаву нервозну руку, избраздану плавим венама. УП |

За то време Срба је лежао непомично на свом старом дивану, са рукама под главом. Он "беше у крајњој пометњи. Шта се то од јуче са њим догодилог Он није знао, није разумевао у том тренутку ништа. Осећао је само свим својим бићем да се налази пред једном огромном мистеријом, коју он не може да докучи. До јуче, живео је празним и обичним животом „златне младежи" београдске, плах, неуравнотежен, пун планова. Јуче се одједном нашао пред једним великим и светлим осећањем: познанство са Радмилом носило је у себи једну врсту откровења. То је! као да је цео унутрашњи и полусвесни живот његов викао. То је! — као да му је понављао вид,