Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 43

још једном видети! — узвикну у себи Срба, али му у том часу поглед паде на оца: овај је седео подбочене главе и гледао испред себе.

— Може ли се опростити самоме себиг мо-

же ли се опроститиг — понављао је професор. Он наједном, пошто је поновио то питање и трећи пут, подиже поглед на сина: — Може, може!

Којим путем» Само онај пут вреди који човек сам пронађе, то сам ти већ једном рекао. Ако желиш, ако ти је потребан, ако хоћеш, ти ћеш га наћи. Ходи да те пољубим. — Он се дотаче Србиног чела својим сухим уснама. — Чекај. Видиш, ово сам ти хтео мало час прочитати. — И он се врати својој отвореној књизи и прочита свечано, из Откровења Јовановог овај стих: — И видјех као стаклено море смијешано с огњем, и оне што побједише звијер и икону њезину, и жиг њезин, и број имена њезина, где стоје на мору стакленоме и имају гусле божије. Завршивши он затвори Еванђеље и онда сухим, скоро оштрим гласом: — Хајде сада, нека ти Бог буде у помоћи...

Срба изађе полако из очеве собице и дуго затим остаде на спољњим вратима, гледајући у мрачно двориште.

УШ

Нашавши се најзад сама, у куту свога аутомобила, Радмила поче осећати страх. Она затвори трепавице, али их одмах отвори: привиђење се понављало. Господе, Господе... зашто сам ишла на тај излетр Али место одговора пред њеним је духом лебдела стално та слика, пуна нечег мутног и недореченог, пуна обећања: једно дрво у цвету, занихано ветром, један чупав облак над водом, један зелени канал обасјан том пригушеном светлошћу која се пробија кроз провидно лишће; и све то пуно опорог мириса младог шибља и влаге, горког воња отсечених врбових грана; и све то пуно неке безмерне сете. Она покуша још једном да надвлада тај ненадно пробуђен осећај, тај осе-