Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 49

Ипак, он је морао чути! — помисли Радмила задржавши се неодлучно на прагу.

Он се још увек није покретао. Чинио се заузет повлачењем једне линије, главе запале у рамена, ушију прозрачних према светлости. Једно непријатно чуство обузе Радмилу. Њено срце беше почело да удара неједнако и оштро. Зашто сам ишла на тај излет» — пролете јој поново кроз главу. Она се приближи сасвим столу, треперећи, на врховима прстију. Она хтеде да се дотакне његовог рамена, али се не усуди. И глас 10] задрхта када проговори:

— Зар још увек радиш, Мишог

Он подиже лагано главу, и један јасан и хладан поглед (још хладнији због плаветнила ока) одузе и оно мало поуздања што беше остало Радмили. — .као што видиш.

Глас Карамарковићев био је одсечан и крут. Један тренутак његова рука, у којој држаше оловку, дрхташе над белином папира. Цео покрет, глас, поглед, та мршава рука, све је то одавало човека који је љут, али који се уздржава. Можда је требало да у том часу Радмила проговори, да се можда насмеши... Али она беше толико запрепашћена тим дочеком, да не нађе ни једне речи. Ћутање је постајало несносно. Карамарковић се врати цртежу. , Он није хтео чак ни да је пољуби, као обично. Није хтео да је помилује по образу, да јој рече ни једну милошту. Али зашто је љут, шта се то догодило, зар није сам тражио да изађе то поподне» То је Радмила понављала у себи, али испод тог размишљања, развијала се у њеној подсвести једна друга мисао, коју је она свом својом вољом (а сва охладнела од језе) задржавала да не избије на површину: то поподне она му је била неверна, у мисли истина, али неверна. Не мислећи на то шта ради, Радмила смаче свој шешир, свуче капут и све спусти на једну столицу у углу. Он се још увек

Два царства 4