Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 251

— Па наравно.

= Ко је све биог

Овог пута Радмила се сасвим заустави. Збиља, ко је све био на том излетуг Измишља, — помисли у себи Карамарковић и једна врста пакосне веселости за часак зангра у њему. Радмила се беше уозбиљила. У исти мах, нешто увређено и горко почело се јављати на њеним цртама лица, на кутевима усана одједном укоченим, у погледу који беше изгубио сву своју кроткост и сјај. Кроз свест су јој пролазила свега два имена, име г-це Јовановић и Србино. Све остало беше потиснуто оном сликом која се овог пута још јасније представи пред њен дух: вода, небо, поплављено село, Београд у ноћи, осветљен сијалицама; и онда чежња, та луда чежња која је поново плави, још страшнија него при повратку, потпунија него под сликом Хаџије.

— Мара... — проговори најзад.

— Па наравно! Она те је и позвала на излет.

Са тешком муком, што се дало видети и по изразу лица, Радмила наброја још неколико имена, али јесу ли сви ти што их је помињала у истину и били на излету, она није знала.

— Нешићи, брат и сестра... Грујићева и њена рођака, Јелена... Миловановић из Спољних Послова, — и онда (да се ово догађало само дан раније, Радмила јамачно не би крила своја нова познанства) сасвим несвесно она прескочи Србино име и ко би знао каквим путевима подсвести сети се свога рођака малог Марјановића. Зашто та лаж» Некако против своје воље: — После-тога, био је мали Саша.

При помену тога имена Карамарковић се трже. Нагло бледило покри његово чело и слепе очи. (Он се придиже мало и онда, лупивши снажно шаком о сто, он узвикну:

— То није истина! То је лаж!

То није била истина и Радмила хтеде да призна, одмах, ту на месту, да се преварила, да Саша

4>