Dva carstva : roman

94 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

и успламтела погледа. Забуна због противности између њених снова и тога дочека, беше ишчезла у истом часу када и снови. Горчина која јој остаде у души даде јој опорост и снагу. Она је гледала право испред себе, без страха, са срцем нагло смиреним. = А ако збиља нисам била на излету2

Она је не трепћући гледала тога човека, сможденог у фотељи, лица обраслог у браду и осветљеног одоздо, отсјајем са беле хартије; и ни један покрет тога вољеног лика не избеже јој из вида. Јадни Миша, — помисли , — како је мршав, како је остарио! Међутим, ударац беше добро пао. Од свега, Карамарковић је најмање очекивао ово питање. Видевши је неколико тренутака пре тога на коленима крај себе, он није тражио ништа више но да јој може опростити; да јој може казати; добро, овог пута... и тако даље. (А мислио је: тај ме је мали можда слагао, Радмила га не трпи; у ствари, то је тако, јер шта је имао данас да долази у посетуг Да каже да Јовановићеви праве ужину у њиховом виноградуг А и она се можда пребацила споменувши да је тај мали кретен био са њима, јер ја сам је у ствари збунио својим дочеком.) И његов покрет руком, којим је одбијао Радмилу и који је њој био последња кап у препуну чашу, био је пре један мали несвесни покрет, заостатак узбуђења, него вољни покрет једног свесног Карамарковића, који одбија молбу своје жене на коленима. Та он је са нестрпљењем чекао да она само још један пут покуша да га ухвати за руку, па да је одмах и без размишљања загрли! Уместо тога, Радмила је сада стајала пред њим и питала јасно:

— ... ако збиља нисам ишла»

— Ти си морала ићи! — узвикну у одговор Карамарковић, код кога поново све беше добило првобитни изглед.

— Али ако нисам, ако нисам»

У часу, свађа узе онај најстрашнији облик. То више нису били муж и жена, већ два смртна не-