Dva carstva : roman
56 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ
= Мишо! — врисну она. — Мишо!
Притрчавши, она обгрли непомичног Карамарковића, она га поче трести, љубити по лицу, рукама... Али када све то не поможе, она Јурну вратима, вичући у помоћ. За час се скупи цела кућа. Они положише Карамарковића на диван док је Радмила као безумна телефонисала по доктора и слала аутомобил. После кратке несвестице Карамарковић дође себи, али у том тренутку поче његов обични нервни напад са загушивањем. Тек после инјекције морфијума коју му лекар даде, он се смири и поврати. Када остадоше сами, он положен на леђа у широк и мек кревет у њиховој спаваћој соби, она крај њега, брижна и у дрхтавици, Карамарковић полако отвори очи. Он пажљиво посматраше тренутак Радмилин лик, преображен, уплаканих и влажних очију, као да жели да докучи нешто што она у том часу не би могла сакрити. Видевши да је посматра, Радмила се наже још више и нежно, бојажљиво:
— Је ли ти боље»
Он не одговори већ склопи очи и направи се као да хоће да спава. Бојећи се да га не узнемири ако би се попела у кревет, Радмила се тихо и пажљиво спусти на столицу. И склопивши руке на крилу поче да ослушкује његово мучно и неравномерно дисање.
Х
Карамарковић беше једна чудна мешавина сталоженог и у извесним часовима нервозног ч0овека; он беше понеки пут час тврдоглаво карактеран, час болесно неодлучне воље; он имађаше добро срце и у исти мах нешто зло у својој природи: потребу да кињи, да заводи на странпутицу, да „проба“ на себи и на личностима око себе извесне теорије; он имађаше неку нарочиту, скоро физичку потребу за злим, за корупцијом душе, за префињеним баратањем по најскровитијим ин најсветијим кутевима моралног живота. Све те