Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА | 61

дост не подлеже: она се беше преобразила у високу и витку младу жену. Њени шипарачко-мршави удови беху добили облину, као и њен затиљак; једино што оно мало кртости и безбрижног девојачког изгледа (што даје и најружнијима једну чудну љупкост и поезију) беше ишчезло са њеног лица: нешто круто и укочено остајало је у несразмерно крупним сивим очима и танким уснама, које су биле и сувише увучене, и сувише непокретне у својим угловима; јагодице беху засечене, а доњи део лица мршав.

Тога јутра, Радмила очекиваше нешто. У неколико махова она чу да неко куца иако нико не куцаше у неколико махова она препознаде у непознатим пролазницима што прелажаху улицу лик Карамарковићев иако то није био он. Та врста очекивања даје скоро грозницу. Радмила, на крају, уморна, напусти сасвим идеју да се тога дана одмакне од прозора. Она је била извесна да јој је муж ту, на домаку, да ће га ускоро видети, чути, дотаћи. Та извесност јој је давала тих, скоро блажен и пажљив израз.

Деси се међутим да би приморана да пређе у другу собу (кућа је у то доба била очајно пуста, више соба имађаху прозоре закуцане даскама, многе столице без наслона, многи ормани без врата) одакле ју је звала мати. Али тек што уђе, она баци на под оно што држаше у рукама и јурну према предсобљу. Једно неодољиво осећање да је он ту гонило ју је да трчи. Она дакле отвори журно врата од собе, али одједном, као да се ваздух згусну пред њом, она би задржана, скоро одгурнута у натраг: врата од улаза беху такође отворена и један погрбљен човек, мучно ослоњен о две штаке, прелазаше праг. На глави је имао сив шешир, који му је, како држаше главу погнуту, закривао горњу половину лица; рамена, која у том тренутку ношаху на себи тежину целог тела, беху јако уздигнута у вис; сунце, које сијаше иза човека, бацало је његову изломљену сенку све до Радмилиних ногу. У