Dva carstva : roman

64 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

ри тога пута пред њеним очима. Само као нека врста напомене; као када шетамо по парку, у недељном оделу и срећни, а један талас ветра донесе до наших ушију ритам погребног марша, који свира војна музика, пратећи каквог младог официра до његове вечне куће: тада нам се учини да цвеће, ваздух и сунце за тренутак промене боју.

Причати о тој њиховој првој години заједничког живота, по повратку Карамарковићевом, значило би стално се налазити у магли, полуречима, у недовршеним мислима. Ја мислим да су и они обоје осећали ту замагљеност њиховог унутарњег живота. Били су као два путника који се окрећу час на једну страну и нагињу да иду, не би ли се ослободили магле. и одједном уместо чистине наилазе на провалију; час би, уморни, седели и проводили читаве часове непокретни, у тој сивој светлости, у тој загушљивој атмосфери која беше поклопила њихову кућу. Та неизвесност, тај живот без иједног видљивог решења, та околина без хоризонта, више је притискивала Радмилу него Карамарковића, јер овај, ма колико да је изгледао смућен, у ствари знађаше врло добро у каквом се положају налазе; и шта их у будућности чека. Али за оно последње (рећи на пример Радмили да се сада налазе не на копну, већ на малом парчету земље које је са свих страна опкољено водом, и да су осуђени да цео век проведу на њему; рећи да се иза магле не могу видети на хоризонту никакви путеви, јер их нема, он немађаше храбрости. Једино што се трудио, и то са извесним притајеним задовољством, да одагна маглу, чиме би Радмила дошла у могућност да сама процени где се налази и шта треба да ради. Али припремајући то, Карамарковић не рачунаше са својим осећањима, са својом љубомором која још спаваше на дну, са сво-

- јом љубављу која је горела јаче него икада у његовом разореном телу.

(Он поче тиме што купи дубоку фотељу од црне коже, у којој је могао да ради и по потреби