Džuboks magazin

MOJ ŽIVOT

D ■I ODENA sam 17. januara 1944. u Parizu. Moje prve uspomene iz detinjstva vezane su za zvufee sirena. Za vreme vazdušnih napada često smo morali da se krijemo u podrumu. Osim toga, seoam se lut ke Zozete, koja je bila velika kao ja i umela je da kaže „mama” kad god bih je položila na svoja kolena. Žozet je bila sa mnom 1 prvog dana kada sam diošla u školu: učiteIjica se začudila i upozorila me da ću übuduoe morati da dolazim bez lutke. Za učiteljicu me vezuju lepe uspomene; bila je mila, puna razumevanja, prema meni se odnosila gotovio materinski. Tokom ško lovanja samo sam jednom bila kažnjena. Moja prva školska oduševIjenja vezana su aa znanja iz prirodnih nauka; volela sam biologiju. Cetvrtkom smo moja sestra i ja imale tradicionalan program: posećivale smo našu baku, a zatim odlazile u šetnju Tiljerijama. Taidia mi je neobično imponovao jedan momak koji je bio ~šef bande” u našoj ulici: Džoni Holidej. Nedavno smo razgovarali o tom vremenu. Otkrili smo, na naše . veliko iznenadenje, da smo se još tada upoznali mada smo pripadali protivničkim taborima; svi mladići koje sam poznavala pripadali su grupi „beli”; dok je Džoni predvodio protivnicki klan. U čemu se sastojao antagonizam dve

SXA SU REKLI O FRANSOAZ ARDI „Kad se ona pojavila u svetu spektakla, doživeo sam šok koji sam još osetio kada se pojavila Žilijet Greko. Ista senzibilnost, ista inteligencija u interpretiranju. Mada peva nepomična kao statua, ona je očaravajuća.” Lisjen Moris (direktor programa Evrope I)

grupe? U problemu prostora; svako je imao svoj deo ulice. Majka me je strogo vaspitavala. Nisam smela sama da izlazim; nije mi bile dozvoljeno da mosim visoke potpetice koje su u one vreme bile tanke kao igla. Od sedme godine raspust sam po tradiciji provodiia u Austriji kod jedne porodice naših prijatelja. Naučila sam nemački a nisam bi la ni svesna toga. U četrnaesetoj godini „gutala” sam dela Simone de Bovoar, Balzaka, Romena Rolana, Žilijena Grina i Albera Kamija. Po nagovoru majke upisala sam se na Sorbonu da bih stu dirala francuski, nemački i is-

„Ona je za mene pre svega osmeh. Na ličnom planu odličan prijatelj, na profesionalnom pevačica s ogromnim brojem prodatih ploča... u celom svetu”. Leon Kaba (direktor diskografske kuće „Vogue”)

toriju. Majci dugujem zahvalnost što se nije protivila mojim muzičkim sklonostima. Rano sam dobila gitaru i provodila sate otkrivajući među njenim žicama početke melodija i šansona koje sam čula. Volela sam da pevušim u kupatilu, prostoriji prirodnog eha. I danas u kupatilu najradije komponujem svoje šansone. Prva kompozicija mu zika i tekst koja je izašla iz mog kupatila bila je ~Tu es passe sur la route” ~Ti si prošao putem”. Übrzo sam počela da pišem tri-četiri šansone nedeljno. Svakog četvrtka maj ka me je pratila u „Mokaklub”, gde sam izvodila svoje šansone zajedno sa drugim mladim kompozitorima, interpretatorima, gitaristima. Tu se rodila mojia Ijubav prema šansoni; tu sam donela odluku da

PIŠE. FRANSOAZ ARDI

„Njen glas vibrira kao violina. Fransoaz ima uspeha pre svega zato što njena ličnost nije fabrikovana; što je Ijubazna, prirodna, inteligentna”. Rolan Fore (predsednik diskografskog kluba)

„Cesto sam sarađivao s njom diveći se njenoj profesionalnoj savesti. Ona je bila predodredena da postane „ličnost”. Ukratko, ona je jedinstvena”. Alber Rene (tvorac prve televizijske emisije za mlade)

se ozblljno počnem baviti muzikom. Jednog dana pročitala sam u novinama da velika diskografska kuća „Pathe Mar-

coni” traži mlade umetnike i poželela sam da me čuje širi auditorijum. Bez lažne skromnosti danas mogu da fcažem da sam bila jedinamd učesnica koja je zadovoljavala traženi kvalitet. Taj mail oglas u noviniama odlučio je moju karijeru. Kad god se sećam svog debija, pred očima mi je scena kada sam sa gitarom u ruci upitala majku: Jesi li spremna? Vreme je da krenemo u studio na tu tamoznu iaudiciju ... Ne, Fransoaz. Ti možeš sama da ideš. Nadam se da ćeš uspeti... Tog trenutka sam saznala da sam odrasla.