Ekonomist

Европски царински споразум =

Пројекат резолуције констатује у суштини, у првом ставу своме, да економске границе деле данас народе у Европи тако јако, да у ствари „спречавају општи напредак“ човечанства и представљају „перманентну опасност за конфликте“ — и у другом ставу опет констатује: да је „првенствени интерес европских произвођача“ добити за своје производе „обезбеђену прођу и пијаце“, чиме би се „смањили и трошкови производње и ризик беспослице“.

Стога известилац Интерпарламентарне Конференције сугерира „стварање царинског споразума“ између свих европских земаља или „бар /едног броја ових земаља“.

Већ на први поглед да се видети, да у овом питању има два момента: један племенит, човечански и више политички а други: материјални, економски. И због првог, ради уклањања политичких конфликата предвиђају се у пројекту економске мере — међусобне материјалне жртве и сугерира се царински споразум. И цела би ова теза, у начелу, била прихватљива и за нас, Краљевину СХС, да није у трећем ставу додато: да царински споразум може обухватити евентуално и само један део, један број европских земаља!

Ту ми Краљевина СХС, а мислим са разлогом и цела Мала Антанта, морамо бити на опрези, да се некако кроз домене економске политике не склизне на домен чисте политике, да се из тога пројекта о царинском споразуму не изроди доцније каква политичка „средње-европска заједница“ т. ј. да се под видом једног општег европског економског проблема не уђе у ствари у решавање и стварање у последње време тако често потрзане Дунавске Конфедерације.

На ову нашу обазривост побуђује нас у првоме реду — баш пред саму Вашингтонску Конференцију — непосредно вршена пропаганда и акција Републике Аустрије у Швајцарској, Холандији и Немачкој. Ту мислим на декларације тако ауторитативних аустријских политичара, као што, су др. Сајпел, бив. председник владе и др. Матаја данашњи министар иностраних дела у Аустрији.

* Експозе Пт. Велизара Јанковића, на Конференцији Интерпарламентарне Уније, у Вашингтону, октобра-1925, год. .

3“