Ekonomist

103

ном интервенцијом радника у администрацији фабрика. Ова орнентација радничких синдиката довољна је сама по себи да оправда демократизирање привреде. Оно је потребно јер је правично да се води рачуна о захтевима свију група, али то је и политички нужно са гледишта одржања мира међу групама толико потребног модерног друштва. На овај начин се канализирају тежње радника и скреће радништво са пута нелсгалног на пут легални. У толико. пре, што се код радништва после рата појавиле поново крајње тенденције које су управљене не само против државе и постојећег поретка већ и против унутрашње организације самих синдиката (јер хоће да синдикате организирају на федеративној основи). То значи, индустриализирање демократије било би потребно у интересу одржања демократије, пошто служи одр'ању закони“ тости, закона који карактеришу демократију.

Међутим, као што ћемо одмах видети, такве мере су везане нарочито за социализацију, и у њој добијају свој пуни и потпуни смисао.

У Сједињенем Америчким Државама „револуција индустриска“ се осетила нарочито у 1916—1917 и тамо су сами послодавци уводили раднике да сарађују у материалној и моралној администрацији анонимних друштава, истина у једној уској мери, али и то је било од значаја. На континенту ова појава наступа доцније, при крају рата готово истовремено се јављају мешани одбори у Енглеској, Немачкој, Аустрији, Чехословачкој, Италији и т. д. Али они су установљени законодавним путем од државе, а не по приватној иницијативи послодаваца, и дакле у предузећима државним. И то је оно што има великог значаја. Сами синдикалисти сматрају да су само ови последњи одбори који се могу од радништва примити, јер само они значе национализацију или чак социализацију извесних грана производње и имају за задатак да припреме радничку класу да узме економску моћ у своје руке, докле други су управљени на то да одрже садашње односе у индустрији. Са објективног глелишта пак, ствари изгледају тако да се о озбиљној контроли од стране претставника рада може говорити само у великим јавним предузећима (жељезницама, минама, марини, рекама, великим шумским експлоатацијама, и т. д.), где су биланси по правилу потчињени држави, где се ради о општем, националном интересу и где послодавци нису директно заинтересовани. Разлог је прост, јер постоји дивергенција између гледишти радника и послодавца, која има основа у супротности њихових интереса, Отуда, и ако би се могла спонтаност послодаваца у Сједињеним Америчким Државама објаснити демократским духом Американаца, како на пр. чини Оеогрез (биу-Огапа и на основу тога подвући демократски дух ових институција, — ипак испоставља се на супрот томе важна економска чињеница. На основу ње пак не остаје ништа друго него закључити оно што је закључио г. Д-р Драгољуб Јовановић. Докле су пословац или акционари законито или ефективно власници једног предузећа, не може бити речи о стварном учешћу радника у управи предузећа. Сва искуства немачка п американска то потврђују. Користи материслне и моралне радника зависе потпуно од духа и карактера личности послодавца и синдиката. Напротив, када је једна индустрија социализирана, напионализирана или само контролисана од јавних власти, радници имају претставнике у савету који управља експлоатацијом. Они располажу често половином или трећином гласова. Претставници радника према себи кмају техничаре, потрошаче и чинов-