Ekonomist

380

ослобођава плаћања „свију узгредних царинских такса, које се на царинарницама наплаћују, или узгредних, споредних царинских такса“, такви повластичари ипак плаћају општинску мерину. Увођењем у живот нове тарифе могло би бити речи о престанку важности правилника за извршење закона о општин. мерини само тада, када би овај био издат на основи овлашпења из кога члана старе тарифе, чије би укидање логично повукло и укидање наведенога правилника као закона, који је изгубио своју важност, али у конкретном примеру тај случај не стоји. Најзад, како се закони пак укидају само путем како су и постали т.ј. законодавним, а у смислу чл. 130. Устава, то је и правилник за извршење закона о општинској мерини, · будући да исти није пристанком Нар. Скупштине укинут, још у снази, па према томе и наплата таксе меринеу случају тужиочевом потпуно је правилна у смислу закона.

Решавајући овај случај по напред пом. тужби, Државни Савет је пресудом својом од 19. фебруара 1926. г. Бр. 45620 одбацио тужбу пом. друштва са ових разлога: „Не може се уважити тужбени приговор, да је с обзиром на Бр. 169/4 Опште Цар. Тарифе брикет ослобођен планања меринске таксе.

Ставови из Опште Цар. Тарифе немају никаквог утицаја на наплату царинских споредних и остилих такса, које се полажу царинарницама при увозу или извозу робе. За то постоје нарочити прописи за сваку таксу на посе, по којима је обавезна наплата свих такса сем оних које су изрично изузете. То се јасно види из царинске тарифе, која садржи само царинске ставове за поједине предмете са назнакама за дару, паи они већ по томе не могу бити меродавни за питање у коме ће се случају роба оптеретити односном таксом или пропустити без њене наплате, него долазе у примену одредбе које важе за ту таксу.

У овоме случају долазе у обзир прописи закона о општинској мерини са правилником за његово извршење, чији чл. 15. није измењен, па ослобођење од меринске таксе важи само за предмете у њему поменуте, а међу којима се не налази и брикет“.

Ш, — Главна Контрола тужбом својом од 17. августа 1923. године Бр. 14638 обратила се Државном Савету за по ништај решења Министра Финансија (Ген, Дир. Посред. Пореза) од 10. маја 1928. г. Бр. 13607. То решење гласи: „Б. и П. К. и Д, из Марибора молили су Дирекцију да им се врати из државне касе 16.082. дин. колико је положено на име таксе за уговор о куповини одн. продаји, наводећи да су од овог уговора одустали, па због овога уговор није мого бити реализован. Расмотривши акта овога предмета нашао сам: да је тражење благовремено. Да су молиоци заиста за овај уговор платили горњу суму — 16.082 динара на име таксе, коју је