Ekonomist

271

Татари су носили не само писма него и новац и друге државне ствари од већег значаја и вредности. Они су поред наоружаних суруџија, некад и сејиза, добијали и засебну војничку пратњу, особито у планинским и кршним крајевима, где су се бојали од хајдука, или где је становништво било рђаво расположено према Турцима.

Татари су, као државни органи и људи од највећег поверења, имали на путу велика права и повластице. Њима се свако морао склањати с пута, тако и кола ма с каквим теретом, и сваку тражену услугу и помоћ морали су им без поговора испунити. Не само успутне власти, него и приватни људи. Шта више у случају невоље, или кад им се деси непредвиђена сметња, штета или несрећа, имали су право да путем реквизиције прибаве све што им треба за брзо и безбедно продужавање даљег путовања, као: коње, сваковрсни прибор, храну, личну службу становника тог места, па чак и повећу оружану пратњу.) :

Мезулане су биле државне зграде, које су постојале у Београду и свим местима у земљи, као и на свим главннјим друмовима, у одређеном одстојању једне од друге; највеће су биле дуж цариградског друма — од Београда преко Јагодине, Ћуприје, у правцу ка Нишу итд. Последња београдска мезулана била је преко пута Лондона, где је сад озидана врачарска штедионица, а јагодинска је бар доскора још постојала за смештај неких војних потреба.

Настојници мезулана звали су се мезулхије. Били су приватни предузимачи (арендатори), којима је београдски везир давао мезулане под закуп с обвезом, да за извесну, тачно одређену награду држе у свако доба на јаслима известан број добрих јахаћих коња са свом потребном спремом и прибором за ношење писама, новаца и других државних пошиљки, као торбе, зобнице, бисаге. улчеве, мушеме итд. исто тако били су дужни да држе у служби потребан број суруџија и сејиза. Многим друмским мезуланама припадале су и простране ливаде, с којих је кошена трава за мезуланске коње. Ове су ливаде косили, сено превлачили и у пластове здевали кулучари, мештани или најближи суседи. На мезуланским коњима могли

7) Младен Радојковић, Историја пошта у Србији. Поштан.-Телегр. Весник г. 1893, св. 12. и 13.