Ekonomist

_ 641

рично ставио у надлешност«. Или, ако је акт по објекту законит, он је одређен једним циљем који није административан«.

за ово друго одлуке судске о питању личне кривице су многобројне. Тако на пр. председник ошштине има права да нареди да звоне звона. Наређујући да звоне звона, председник чини један акт који, по свом објекту, спада у његове функције. Али наређујући да звоне звона ради укопавања грађана, он ради у циљу страном функцији, јер он ту у ствари тиме хоће да кињи католике и свештеника, и-зато је то погрешка лична. У првом случају (кад је акт изван службе) држава у опште не одговара из простог разлога, јер акт нема везе са службом, али у другом случају она може одговарати, јер акт има везе са функцијом. Само да би држава одговарала потребно је да наступе супротни случајеви онима, који су предвиђени за личну одговорност. Она би дакле одговарала у погледу "објекта само у колико орган није прекорачио компетенцију, изрично му одређену, или у колико се циљ јоште може сматрати административним.

Што се тиче другог субјективистичког гледишта, „ез, прецизирајући и конкретизирајући формулу Лафаријерову према судској пракси, утврђује“ да чиновник може да одговара само ако учини погрешку, и то кад ради из зле намере (еп оп таџуајке) или учини грубу погрешку било што се чиновник грубо преварио при оцењивању факата који су мотивисали његово понашање, било кад се чиновник грубо преварио у погледу простирања својих законских овлашћења, било најзад кад је чиновник повредио кривични закон«. Међутим, као што је речено, и са овог гледишта је одговорност саме државе заснована на начелу ризика. То се одмах може видети из формуле Лафаријерове : »Ако је акт који је нанео штете безличан, ако он открије администратора више или мање потчињеног заблуди, а не човека са његовим слабостима, његовим страстима, његовим лудостима, акт остаје административан и не може повући личну одговорност чиновника«. Јер, такав акт је у истини у смислу ове реформе био нужсан при вршењу функције.

Јасно је да се за државу може и мора усвојити одговорност, када се пође од начела ризика. Ово начело може добити више облика, почев од једне апстрактне форме начела узрочности, па преко једне формалне формуле какву даје Оршу (акт је »дећасћађе« од функције или није), или француска јуриспруденција, како је формулишу неки писци (на пр. Бонар), па до формуле Дигиуеве која води рачуна о објекту и циљу и начину повреде. Међутим питање је да ли тај исти објективни критериум, заснован на начелу ризика, овако или онако схваћен, важи такође и за одговорност чиновника.

Објективистичко гледиште несумњиво наилази на извесне тешкоће. По том гледишту, које спроводи па један доследан и прецизан начин начело ризика, у границама докле се простире државна функција у опште докле акт има у опште везе са државном функцијом, има до једне тачке да одговара само чиновник, а од те тачке само држава. Дигиу сам раније је стајао на том гледишту.3 Али данас ми видимо да Дигшу ипак утвр-

1 Duguit, op. cit, p. 283. 2? U Revue du droit, public 1909, p. 277. 8 Traitć, 1941, I, p. 569.

Економист ; 11