Ekonomist

686

пост. у овом случају нису саслушани хватачи. Сем тога, непотпун је и поступак ислеђења, јер нису саелушани граничари како је то одредио Државни Савет својим решењем бр. 1062 од 8. октобра 1924. године. Даље су сведоци заклети само на оне исказе које су дали о начину кријумчарења, а нису заклети на своје исказе о кријумчарима. Сведоци су били заклети 6. фебруара 1925. године, а на тај искав нису заклети, што би се морало извршити сходно чл. 48. крив. пост. Ово су разлови формалнога права са којих мора да се поништи решење главне царинарнице. Има и разлога материјалнога права, са којих следи да је решење погрешно. Чл. 159. цар. закона каже, ако се кријумчарена роба извиђајем не може да пронађе, онда не може бити осуде за кријумчарење. Нема доказа у овом елучају, да има и кријумчарене робе, јер ни једен сведок није изјавио да су жалиоци у поседу кријумчарених луксузних кола. Нашла су се код осуђених двоја луксузна кола, али нема доказа да су та иста кола мимо царинарнице унешена преко царинске ланије у нашу државу. Има на стотине таквих кола у нашој држави, па се о свима не може казати да су кријумчарена. |

Да има у истини такових кола у Прекомурју и на Мурском Пољу на стотине, моле жалиоци да се у том смислу врши извиђање путем свих жандармеријских станица у Прекомурју и на Мурском Пољу. Кад би било решење царинарнице правилно, морали би бити сви поседници овакових кола кријумчари. Жалиоци замолили су, да се саслушају и они сведоци који би утврдили, да су они робу која се сматра као кријумчарена купили у Вараждину. Сем тога није утврђен однос жалпоца, какав је био према граничарима. Ни у овом случају нема кривице, кад би у истини окривљеници унели робу у нашу државу, јер су је према саопштењу жандармеријске станице Тишина унели пред очима граничара, који су у овоме времену вршили царинску дужност.

Сходно чл. 145. цар. вакона сматра се кријумчаром сваки, ко мимо царинарнице и преко царинске линије унесе у нашу државу какву робу из иностранства, што жалиоци нису учинили. Роба је стара, то се види из саме робе. Конфисковану робу смо купили у нашој држави па је нисмо унели преко границе«.

Расправљајући овај конкретан случај по жалби, Државни Савет је поништио горње решење Министра Финансија. односно Ген. Дирекције Царина, решењем својим од 24. новембра 1926. године бр. 13234 са ових равлога : по кривици окривљених Државни Савет је већ једном донео решење под бр. 1062 од 8 октобра 1924. године, поништивши дефинитивно и са разлога изнетих у решењу, првобитно решење Министра Финансија по казни под бр. 3611 од 1923. год.

Према томе није било места, нити је Министар имао ма каквог разлога да извршујући ово саветско. решење наређује дослеђење у смислу саветских примедаба, јер су оне наведене само као равлог ва поништај његовога ранијег решења, без да