Ekonomist

722

10. Овај члан се односи на ситуације које нису уговорне. На име, њиме држава прима обавеве да ће одговарати за повреде закона од стране својих органа. Та одговорност се не претпоставља, и она се има да регулише изрично. Без тога члана би одговарали сами чиновници, пошто су они ти, који су учинили незаконите акте. Што се тиче уговора међутим, ту држава самим закључењем уговора, прима на себе да ће испунити те обавезе. Ако је за први случај потребно да држава прими на фбе обавезе законом, овде је довољно да је то примила једним конкретним актом, уговором. У суштини не постоји никаква разлика између једног и другог случаја: то су два начина на које држава прима обавезе. Али погрешно је у основи, ако се мисли да постоји разлика у суштини саме одговорности и узме се да држава одговара код уговора бев обвира је ли чиновник крив или није и одговара и ва личне погрешке у смислу напред наведене Дигиуеве теорије. Када држава не испуњује уговор бев икаквог оправданог разлога, онда је увек њен чиновник крив. Теорија која прави разлику између кривица државе и кривица личних, принуђена је ла овде пређе преко ове разлике.

Тако сам Дигиџ у својој полемици са 'Хезом поводом једног случаја из 1909. (Сотараотле сопттегслаје de colonisation du Convo). Дигпу своју полемику завршава цитирајући речи министра колонија : »Не ради се дакле о одговорности приликом рђавог функционисања јавне службе; и логично је да одговорност уговарача-државе! постоји чак када неизвршење уговора резултира из личне погрешке агената«. У ствари, по тој теорији држава би могла примити обавезе из уговора само у колико то нису погрешке личне. Личне погрешке остају такве и не могу

лови имају једну економску функцију. Ми хоћемо овде само да укажемо да и то може имати етичког оправдања са гледишта да треба накнадити све што се може накнадити. Кад се води рачуна о економској функцији моралних добара, онда многа питања изгледају оправдана са моралног гледишта, чак и онда кад она изгледају на први поглед лишена сваког оправдања (тако на пр. питања о научној својини, о научним проналасцима и др.).

Чубински у полемици са Др. Ч. Марковићем је тачно приметио да никаква накнада не може да врати у потпуности што је оштећено. Види Др. М. Чубински: Права оштећеног пи принцип накнаде штете 1924. (Правник). Др. Ч. Марковић : Новчана репарација за моралне штете, Архив 11, бр. 4, ст. 275—9277.

1 Ттање, 1914, ст. 550." | : 5