Ekonomist

710

и формалистички начин, не улазећи у питање о суштини Ir смислу правног правила по коме се одговара. Када један критичар горњег гледишта сам тврди да је она супсидиерна по својој суштини и када се овај принцип узима само по изузетку да би задовољио основне захтеве правичности, онда би и он имао, доследан себе, да извуче исти овакав закључак. Али "други разлог може имати извесну важност : на име, одговорност државе као цивилна може да обезбеди од неповољне последице по трећа лица услед краћег рока застарелости тужбе против кривичног дела чиновника, за које је везана и матерџална одговорност. Али овај недостатак има основа не у специалној особини ове институције већ у опште и, што је важније, не видимо да би, у нормалним приликама, индивидуа пропустила или била принуђена да пропусти овај рок, када би у ствари имала бити још више побуђена да тужи што пре. — Међутим систем дерогације који се предлаже и који се састоји у томе да се индивидуа може обратити за накнаду штете држави или чиновнику, комплициранији је него систем гарантије. Фланпо (Ећпзапих) замишља ова четири случаја: |. Појединац тужи само администрацију, која осуђена има права на накнаду штете од појединаца. 2. Појединац тужи администрацију, али пошто је осуђен чиновник, и само још није исплатио свој дуг, администрација има дужности, али задржава право да се наплати од чиновника. 3. Ако пресуда против појединаца није изречена, већ само против администрације, администрација је у пистом положају у коме је и у претходном случају. + Жртва се наплаћује од-чиновника за један део, за други она има права да се наплати од администрације. Од ових елучајева је само четрти могућ по систем гарантије; први у погледу процедуре значи исто што и четврти, али из напоменутог практичног равлога не би га ваљало признати ; други и трећи су немогући по систему гарантије, али они у суштини не пружају никакве практичне користи појединцима, међутим могу створити посла државним органима. Ипак, то има своју логику. И она се састоји у томе, што се о засебном основу одговорности државе може говорити само онда када се прави разлика између аката у смислу функције и против функције. Али, кад се то одбаци, онда се не може примити у опште ни ово. Што се тиче система obligatio та зоћаши чини нам се да се он не може примити. (1). Ако би се тај систем разумео тако да чиновник има да од-

пора it: