Ekonomist

902

државама; али држава А. одавољава увоз робе а уз предходну дозволу, т.ј. увозник се има обратити надлежној власти, означити у својој молби количину и порекло робе, па му надлежна власт по своме нахођењу даје или не даје дозволу за увоз.

Са формалног гледшшта све су државе изједначене, према томе изгледало би, да највеће повлашћење овде није угрожено. De facto овде не постоји могућност да се принцип највећег повлашћења сачува у својој потпуности; на против, редовна је појава, да се при давању увозних дозвола повлаче врло велике разлике између једне и друге државе. Довољно је, примера ради, да молба за увоз робе пореклом из државе В. буде решена позитивно, а молба за увов робе пореклом из државе С. буде решена негативно, па да се види разлика која може наступити и која је као што рекосмо редовна појава и неминовна.

Овде дакле имамо један случај диференцијалног односно преференцијалног поступка, ито, по нашем мишљењу, једног диференцијалног поступка који је много тежи од постунка који произилази из диференцијалних уговора. Код диференцијалних уговора постоји равлика у висини царинске стопе која се има наплатити на робу равнога порекла, али је уз ту неједнаку стону бар увоз дозвољен; овде имамо разлику, која је по домашају много већа, јер се из једне државе увоз дозвољава а из друге не дозвољава.

Постоји ли средство да се отклоне последице оваквог диференцијалног поступка.

И овде је одговор врло лак: на диференцијални поступак има се одговорити диференцијалним поступком.

Овде је потребно једно кратко објашњење, јер би многима могло изгледати, да је у питању нека борбена мера, док је у самој ствари по среди једно обично акомодирање на трговинскополитички режим који постоји у појединим државама.

Постоје нашме два типа трговинских уговора: диференцијални трговински уговори, и трговински уговори са клаузулом највећег повлашћења. Код оних првих царинске стопе неједнаке су према пореклу; код ових других царинске стопе према свима уговорним државама једнаке су.

По правилу свака се држава одлучује или за један или за други уговорни тип; али ово правило има и мора имати изузетака т. ј. поједине државе долаве често пута у положај, да практикују једновремено и један и други уговорни тип.