Ekonomist
59
зетку више од два спрата. Такве колосалне куће, т. зв. М!еј5Качегнеп на периферији вароши било би тешко издати под кирију. Наш свет зида на периферији радо мање куће, не само зато што нема много средстава на расположењу потребних за такву колосалну зграду, већ и из једног атавистичког комо“ дитета, што воли да буде сам господар у својој кући. Због те аверсије према дисциплини коју мора себи наметнути станујући по таквим колосалним зградама и дошло је до тога да наш свет више воли да станује на периферији него у центру. Друга је ствар да ли је то корисно за развитак једне модерне вароши, али свакојако не стоји навод г. П. да има колосалних кућа на периферији Београда.
Што се тиче подизања џентра, ми се сви слажемо у томе да центар Београда није довољно изграђен и да ваља сконпетрисати све напоре да се он што боље и што брже изгради и то не само из естетичких већ и из хигијенских, и не мање и из финансиских разлога. Али упитајмо се шта је могла ту Државна Хипотекарна Банка сама да уради; Не може се од ове еминентно финансиске установе захтевати да води бригу и Београдске Општине и Министарства Грађевина и Управе Града Београда и свих оних фактора који су првенствено позвани да воде рачуна да се подизање Престонице врши рапионално и систематски, по свима правилима и принципима које модерна наука о урбанизму захтева. Ми смо последњи који ћемо спорити да је и Д. Х. Банка позвата да сарађује као један важан фактор, као финансијер, у тој изградњи. Али ради правилног суда по овој ствари морамо се вратити десет година уназад и сетити се да је Банка враћајући се у земљу, нашла на ратом порушени и опустошени Београд, и да је стајала пред алтернативом; или фаворизирати изградњу шакве вароши, ма и без нарочитог система, или чекати да путем законодавним утврде прво норме за његову изградњу, па да тек онда да отпочне свој рад. И пред том дилемом Банка се, и ако тешка срца, одлучила за оно прво јер је била убеђена (а време је показало да је она била у праву! да ће за утврБивање тих норми требати дуго времена за које би Београд био у немогућности да остане Престоница, или би криза станова узела можда катастрофалан карактер. Критичари који данас, после скоро десет година, стављају овакве приговоре, заборављају да Београд дуго времена после рата није имао ни свој генерални план, без кога се не може ни замислити по-