Ekonomist

252 =

ницом распростре редовно законство »Матере Земље.“ МеЂутим, Србија је окућје установила као сталан закон за целу државу, у којој је земља потпуна. својина њенога правнога држаоца, а у циљу да дужник, односно земљорадник не остане без земље и да земља не пређе у мало руку. Тек по граничарском уставу од 1850 и нарочито прелазном закону од 1871 уређење Војничке Границе наличи у неколико на наше окућје, али је од тада Војничка Граница већ била ушла у свој завршни период за прелаз у општи и нормалан сталешкофеудални и римско-индивидуалистички правни поредак царевине, односно Угарске, Стога се ова сличност не може никако узети за начелну и привредну једнородност једне исте установе, Што је важно, то тим пре што се по поменутим законима минимум по правилу неотуђиве баштине у Војничкој Граници могао изузетно, у случајима преке нужде и кад се поверилац ни на који други начин није могао исплатити, сав отуђити односно продати, док се минимум нашега окућја није могао никако отуђити за рачун поверилаца, а од 1873 ни по вољи сопственика.

Закључак.

Из предњега излагања види се да између Војничке Границе и српскога окућја има сличности, али и битне разлике с гледишта циља и правне природе једне и друге установе. Војничка Граница била је изузетна и привремена војно-покрајинска творевина, по своме духу и карактеру различна од ошштег и редовног законодавства осталих земаља једне национално сложене и империалистичке државе каква је била Аустрија. Окућје у Србији јесте стална економно-политичка мера за једну целу, једноставну и демократску земљу, која је окућјем хтела да реши социално питање. Оне сличности између уређене Војничке Границе и српскога окућја јесу ситне, више формалне и површне, а оне економске и правне разлике јесу материалне, дубоке и карактеристичне за оцену оригиналности српскога окућја. Творци и поборници српскога окућја, нема сумње, угледали су се на уређење Војничке Границе, али то се угледање њихово своди у главноме на неке појединости, на формалну и спољну страну неких правних елемената уређења Војничке Границе, и оно је далеко од тога да претставља копирање и прераду једне стране правне уста-