Ekonomist

360 | SN e

.

„Погрешно је суд горњим решењем нашао да је удата жена, при отуђивању свога имања, дужна да поднесе уверење о остатку земље у смислу тач. 45 471 Грађ. с. п., јер се ова законска одредба не односи на сва лица већ само на пореске главе а за такву се не може сматрати жена поред живог мужа — чл. 71 зак. о порези. — Према томе, кад се из акта овога предмета види да је спорно имање женина својина са којом она, по смислу 5 767 грађ. зак. има права располагања, као господар истога, онда је суд према овоме, с обзиром и на напред изложено, био дужан да изрече одлуку о траженом преносу имања.“

ТИ. — Кад има а кад нема места примени тач. Ја 5 471.

Наредне одлуке показаће нам гледиште Касационог Суда

о томе у неким карактеристичним случајима:

1) Одлука опште седнице од 5-Х11-1925 Бр. 10721:

Тужилац је представио првостепеном суду да је са туженим закључио уговор о заједници живота под извесним условима.

Првостепени суд је нашао да су доказани наводи тужиочеви у толико што постоји неслога и рђав живот између њега и туженога, те се уговор има раскинути, тако да тужени има права на /, заједничког покретног и непокретног имања, па је, на основу 5 543 Грађ. Зак., пресудио да се уговор раскипе и да тужилац уступи туженом половину заједничке имовине.

Б. А. Суд је наредио дослеђење у томе да се у смислу 5 471 прибави уверење о томе колико тужилац има непокретног имања, па је потом, нашавши да тужиоца није требало осудити и на уступање половине непокретнога имања, јер је уредним општинским уверењем утврђено да он нема ни минимум земље који му се штити по О 471, те се због тога не може осудити на ово отуђење, преиначио пресуду првостепеног суда и пресудио да се уговор раскине тако, да тужени изиђе из куће и са имања тужиочевог.

К. С. у ТУ од. већином гласова, примедбама од 23-10-1925 Бр. 9888 поништио је ову пресуду са разлога:

„Апел. Суд је погрешио кад је применио 5 471 гр. с. п., пошто овде није случај који предвиђа овај зак. пропис, јер овим спорним уговором није закључен уговор о куповини и продаји, већ се истим утврдио заједнички живот између таста и зета, дакле, уговорена задруга (5 494 гр. 3.), па је истим уговором чак регулисано и наслеђе.“

Б. А. Суд није усвојио примедбе, већ је, 5-11-1925 Бр. 7673, дао ове противразлоге: ;

„По смислу 5 471 гр. с. п., циљ законодавчев је био, да земљораднику обезбеди један манимум земљиног поседа, а да би то постигао, законодавац је тај минимум ставио ван правног саобраћаја, тако да и сам сопственик не може њиме располагати, сем у изузетним случајевима који су изрично именовани у пом. зак, пропису. То се јасно види из става IV. au. 4a 5 471 гр. с. п, по коме не само да земљоделац не може тај законски минимум отуђити средством продаје, већ он то не може учинити ни на који други начин, иначе би се дало могућности појединцима, да ову законску забрану, која је донета у општем интересу, изиграју и да тако намеру законодавчеву осујете. — Па кад се тужилац спорним уговором о заједници оживота пмања обвеззо