El Emel

Šavki Bagdadi (Sirija) VADHA

V

adha je mala devojčica, nije navršila ni deset godina. Ona mnogo voli svoga oca. Jednom su je u šali upitali: „Zašto radiš, Vadha?" Odgovorila je sa velikom ozbiljnošću da radi da bi spasla svog oca od bolesti. Prvih dana su joj postavljali mnoga pitanja „Koliko imaš godina, Vadha? Odakle si? Koliko vas ima u porodici? Od čega boluje tvoj otac?" Ona je tada osećalla veliko zadovoljstvo da podrobno odgovara na pitanja, da svima priča o svojoj starijoj maloumnoj sestri kojoj je potrebna nega kao detetu; o svome bolesnom ocu i kako će ga, božjom pomoću, izbaviti iz bolesti, kao da je zrela žena 'koja zna važnost zadatka svaIjenog na njena pleća. Vreme se promerulo i pitanja su prestala, a Vadha je postala nešto obiono i normalno u kući i svi .su zaboravili zašto je Vadha došla i za koga radi. Cinilo se da je Vadha na pučini svoga novoga života zaboravila sve uzro'ke kojrma je opravdavala svoj dolazak. Pošto u kući nije našla nikoga slianog po uzrastu da bi sa njim razgovarala, ona je, da ne bi ostala sama, postavljala ispred sebe komad nameštaja i počela razgovor o svim novim i starim temama koje su je zabrinjavale. Često su je neočekivano zaticali u ovakvom stanju, a ona bi se tada zbunila i zaćutala. U početku nije tome bio pridavan veliki značaj; zatim joj je preporučeno da prestane sa tim; a posle su je, po njenoj želji, ostavili na miru. Jednog jutra je došao u kuću neki čovek odev&n u ,/kufiju" i „ukal" i tražio je da vidi Vadhu govoreći da je njen ujak i da ga je njena porodica poslala da je vidi i da razgovara sa njom. Čim je došao, učinilo nam se da je mala ćutljiva i samo što ne zaplače. niko je nije upitao šta je hteo njen ujak. U kući, osim stare babe, nije niko ostao. Vadha je došla., postavila pred sebe maleni jastuk, a zatim mu se obratila tihim i drhtavim glasom: öula si Fatmo šta je jutros rekao moj ujak? Moj otac je mnogo bolestan. Oh Fatmo, šta će biti samnom ako on umre. Ako bih otišla . . . šta kažeš ako bih otišla kući da ga vidim? Ali „Fatma" izgleda nije bila okupirana brigama kao njena prijateljica. Outala je te je Vadha sama nastavila razgovor. Tako, da bolje vidiš . . . Dobro je što su oni dobili novae, doneli ga lekanu i kupili lek. šta je potrebno da još uradimo? Šta misliš, da li bi moj gospodar dao novae da sam tražila od njega? . . . Bože, Fatmo, koliko je bogat moj gospodar! On ima mnogo novaca. Videla sam svojim očima njegov novčanik kada ga je otvorio predamnom. šta misliš, koliko vremena mu je bilo potrebno dok je uštedeo sav taj novae? Ja bih uzela deset lira mesečno. Svi bi to uzeli. Vadha! . . . Vadha! Zov je dolazio iz male sobe u kojoj je živela starica naročitim životom. Vadha je ustala, stavila jastuk na mesto, nežnim pokretom ga pomilovala dlanom i izašla da bi poslušala svoju staru gospodaricu. * * *

Posle dva dana, ujutru ju je pozvao njen stari gospcdar k seibi i ljubazno joj rekao: Tvoj otac je bolestan, Vadha . . . Jedncm je zatresla glavom i uiporno ga je gledala. Sedeo je pred njom, ogroman i miran u svom kućnom cdelu. Tog trenufka je Vadha pomislila da je njen gospodar dobar čovek, kao njen otac. Palo joj je na um da ona može da mu se približi, da ga zagrli svojim rukama, da stavi glavu na njegove grudi, a zatim da pilače tiho i dugo. Ali je ona ostala da stoji i nastavila da gleda uporno i radoznalo. Ti znaš sama da odeš u selo. Ako hoćeš, Nezar će da te cdvede u garažu. Odatle će te autobus dovesti usred sela . . . šta misliš? Koliko te ja volim, gospodaru! Ti dakle znaš moju r.evolju? ... I misliš na moga oca kao što i ja mislim na njega. I ti ga voliš kao i ja. Da, tako mi boga gospodaru . . . Toliko to želim! . . . Sutradan ujutru, pre nego što je Nezar otišao u sikolu, izveo ju je na ulicu, brzo je išao ispred nje, a ona ga je žumo sledila noseći zavežljaj u svojoj maloj ruci, Put je bio naporan, ali je morala stalno da žuri za svojim mladim gospodarem koji je, činilo se, žurio zibog neke svoje stvari. Mogla je da ga stigne jedino kada bi potrčala s vremena na vreme. A on nikad nije gledao iza sehe, jedino kada su prelazili ulicu. U torn trenutku je zastao dok ne bi došla ispred njega, uzeö bi je za ruku i zajedno bi prešli ulicu. Tada bi Vadha osetila veliko spökojstvo i poverenje, uprkos tome što je osetila da će se njena ruka iščašiti u njegovoj, i žurila bi za njim samo da bi ostala pored njega. Veliki autobus je bio prazan osim nekoliko vojnika i seljaka. Dođoše dvojica. Vadha je videla svog mladog gospodara kako plaća jednome od njih, posle čega joj je neprimetno stavio dve lire u nuiku, preporučio je jednome čoveku, a zatim su je pozvali da sedne na sedište. Vadha se ćutke potčinila naredbi i nije se odvajala od sedišta tokom dugog čekanja koje joj je izgledalo da nema kraja. Veliki autobus se malo pomalo napunio putnicima i gjižva oko njega se povećavala. Sve dok se sunce nije sakrilo mali prodavci su uzvikivali i prodavali sve što im je palo na um. Stalno se činilo da će autobus prepun sveta krenuti za par minuta. Onda je jedan od one dvocije ljudi koji su sedeli za volanom sišao i viknuo: „Kreći!" Krensuše iz Damaska. Vadha je imala mesto pored prozora, ali se pred upornošću velike i vrlo krupne žene velikih kukova povukla i ostavila joj mesto. Posle je sela pored nje ali je stalno bila prinuđena da se naslanja na nju da ne bi skliznula na pod. Vadha je gledala dug put, prazan protegnut do beskraja; pustoš na njegovim stranama i male razbacane kuće kako se smanjuju i udaljuju. Sedenje je bilo neudobno. Prodoran miris benzina je punio nozdrve a debela žena nije obraćala pažnju na svoju saputnicu. Autobus se često zaustavljao i manevrisao. Zaustavljao bi se i na najmanji znak bilo

18