El Emel

kog čoveka na putu. Svaki put je izgledalo da je nemoguće da autobus natovari na sebe novog putnika. Vadha se osetila stešnjena s desna, s leva i od gore. Nije mogla da vidi ništa osim tela onih koji stoje i sede, a tragovi puta su izčezli iza tela koja su se ti■ skala. Za kratko vreme Vadha je ogladnela. Uj.utr.u je pojela samo nekoliko zalogaja u hodu. Pcnekad su se u autobus peli prodavci kolača, lepinja sa smokvama, hkba i jaja i prečišćenog mlflka, ali se ona nije osmelifa da izvadi dve lire da bi nešto ikuipila. Moralabi da razveže čvor na zavežljaju i da pokaže pred Ijudima ' ta ima; da glasno vikne prodavcu a svi bi gledali na nju kaiko ona sama jede. Na kraju, ko zna cenu ovim sivaruna. Može se desiti da joj prodavac uzme sve što ima a da joj ne da nešto što će je zasititi. Računala je da će stići kući na ručak i tamo će jesti zajedno sa porodicom. Tada je pomislila na svog bolesnog oca. Šta mu se desilo? Izgleda da je njen ujak pričao gospodaru. Odakle bi inače znali, nju nije niko pitao. Mesto je postalo nesnosno zagušljivo. Završio se asfaltni put i počeo prašnjav. Prašina je ulazila u prazan prostor autobusa i punila oči. Sunčeva toplota se povećala takođe i zagušljivost vazduha. Mnogi su glasno izražavali svoje čuđenje zbog ove prerane vrućine, a drugi su se zbog pospanosti predali dremežu. U ovoj gomili Vadha je osetila da samo što nije zaspala, glava joj se već klatila, bila je gladna a vrućina je bila nepodnošljiva. U AI-Kanajtari su putnici sišli. Ko je hteo da nastavi put, prešao je u drugi autobus. Ovoga puta je seo pored nje jedan stari seljak. Jedva se smestio na sedište a glava mu je već pala na grudi i on se predao dubokom snu. Vadhi se ponekad činilo da ovaj autobus neće nikada stick Oh, bože . . . kako je put dugačak! Htela je da legne. . . da jede... da se autobus zaustavi na bilo kom mestu i da joj kažu da se putovanje zavrsjlo: Ali mulka se povećavala i svakog trenutka je osećala u sebi da će povraćati. Autobus se, izuzev nekoliko putnika, već bio ispraznio! Put je počeo da se spušta i izašao je na veliku visoravan pokrivenu bogatom vegetacijom u Al-Batihi. Vadhi se iz daleka učinilo da oseća vlagu kojoj se pridržio i miris ribe, a jezero Tabrija se pružalo na nekoliko koraka od nje. U torn trenutku je Vadha osetila da je stvarno stigla. Odjednom je autobus napravio jedan krug i Vadha se našla usred sela. U početku nije znala da je stvarno stigla u svoj kraj. Čim se autobus zaustavio, svi su ustali i zaklonili otvorene prozore, posle su neki sisli a popeli se neki drugi. Ponela je svoj zavežljaj i sišla kad je na nju došao red i samo što nije pala kada je stala na čvrsto tlo. Vrtoglavica je bila tako jaka da je bila prinuđena da se nasloni na bok veljlkog autobusa. Tek onda je mogla da prepozna raznolilku masu koja se pojavila pred njom. Gle, to prolazi pogrebna povorka. Evo, nose mrtvački sanduk na rulkama, i evo, seljaci su se skupili iza njega. Ali ko je mrtvac?! Vadha je pitala jednog čoveka ali je on nije udostojio odgovora. Onda ju je drugi primetio, potapšao ju je po glavi nežnim pokretom i otišao. čula je trećeg kako govori s vorne drugu: Jadnica . . . Evo,- stigla je sada . . .

Odjednom joj je pala na um misao da je mrtvac njen otac, jer niko u celom sein nije tako teško bolestan kao on. Vika putnika koji su stigli se pomešala sa vikom prolaznika a Vadha je osetila da je nestabilna kao da je u vrtlogu. Ko je mrtvac? . . . Gde je moja porodica? . . . Gde je moja maj'ka? . . . Odjednom ih je sve videla . . . Plakali su i prilazili su joj kao crn oblak koji se širio i povećavao približavajući se dok sve nije obuhvatio. Osetila je da je neke ruike podupiru, da je vuku i nose i da joj neki glas govori: Tvoj otac, Vadha . . . tvoj otac . . . Zatim je mrak sve obuhvatio. Kada je otvorila oči prepoznala je majku, stariju sestru koja ju je upomo i glupo gledala, ujaka a zatim i ostale. Njena majka je radosno uzviknula: Otvorila je oči . . . nije umrla! Ustani, draga moja ... ne plaši se. Ali Vadha nije bila uplašena. Bila je samo gladna i strašno je želela da spava. * * Posle toga su dani lepo prolazili, uprkos tuge koja je pokrivala kuću. Vadha je ponovo nosila seljačko odelo. Svakoga dana se sastajala sa Fatmom, Ulvom i ostalim prijateljicama. Pricala im je o gradu, zatim su odlazile da se 'kiupaju u jezeru, daieko od očiju ljuidi. Lutale su celom obalom sve do dalekih karaula. Jednoga jutra im je Vadha predložila da skinu odela i da se gole bace u vodu. Ideja je bila smela i Vadha nije znala odakle joj je došla. Ali kada je videla svoje prijateljice gole sa velikom naivnošću je podigla svoju široku suknju i u tren oka, pošto se oslobodila svoje male odeće, bacila se gola u vodu. Vadha nije sama plivala gola toga dana, i druge su je podražavale. Ali je Ulva odibila da se s'kine. Zadržala je na sebi kratku suknju koja se nakvasila i prilepila za njeno telo, tako da ju je učinila predmetom potsmeha njenih drugarica i razveselila ih. Gradski snovi su počeli da se udaljavaju, a price o gradu postepeno da slabe, tako da se Vadhi činilo da sve io mje bilo ništa vise nego san. I pored toga što se tome stalno čudila, nije shvatala kako je to moglo da se desi. Bili su je poslali u grad da uzimaju njenu platu za kupovinu lekova zbog dugotrajnog lecsnja njenog oca. Govorili su da njemu ne treba mnogo ovih lekova da bi se njegovo zdravlje povratilo. Pa kako je onda umro, nakon što mu je sve ovo bilo pripremljeno!

19