Evropa i Balkan : diplomatska istorija balkanskih hrišćanskih država u XVIII i XIX veku. Knj. 2, Evropa i Crna Gora. Sv. 1, Crna Gora između Turske, Rusije i Mletaka u XVIII veku

116 _— ДРУГО ПУТОВАЊЕ ВЛАДИКЕ ВАСИЛИЈА У РУСИЈУ

издржавање до три пука војске (очевидно владика беше дошао до уверења да ће мало бити два пука, колико је тражио 1755., па је 1758. већ тражио три), без којих се народ не може одбранити, него ће сасвим пропасти, постаће турским подаником, и — ко зна — може се и потурчити. Кад их је државни под-канцелар између осталог упитао колико би за то требало новаца, они одмах одговорише да би за то требало најмање 100.000 рубаља годишње.

У „Виписки“' не пише шта им је под-канцелар на то казао, али је вероватно да је ту њихову молбу узео да саопшти где треба; јер цела црногорска мивија, уместо да е добивеном граматом одмах крене за Црну Гору, остаје и даље у Русији, и конференција, (сигурно министара) шаље колегији спољашњих послова претпис од 6. новембра 1758. г., у коме пише : како митрополит Петровић, ради завођења доброга поретка у Црној Гори, моли да се овој одреди годишња пензија. од 15.000 рубаља(2), и да се из Русије пошље неко који би стално остао у њиховој резиденцији. Односно те пензије од 15 хиљада рубаља годишње, саопштено је поменутом архијереју у самој конференцији што треба; а што се тиче сталнога руског изасланика међу њима, то „садашње околности никако не допуштају“. Даље се наређује колегији да изда ту пензију, али само за једну годину, прву која је на реду: само да ту суми пошље у Шрну Гору то саветнику Шучкову, који се сада налази у Трсту. Истоме Пучкову да се нареди да он старешинама црногорским усмено саопшти: ако они одиста заведу у народу ред и слогу, ако се буду снабдевали војним оруђима, ако заведу регуларну војску и добру дисциплину, онда ће им се та пензија од 15 хиљада рубаља редовно давати сваке године.

Владици Василију није било доста што је ипак успео да добије уместо оних 100.000 ову пензију, јер и то беше одлука конференције, која се могла лако

1 Њу је М. Драговић преписао из московескога архива и објавио у „Споменику“ ХХУ, стр. 25.—42. по којој ове детаље и доносимо.