Evropa i Balkan : diplomatska istorija balkanskih hrišćanskih država u XVIII i XIX veku. Knj. 2, Evropa i Crna Gora. Sv. 1, Crna Gora između Turske, Rusije i Mletaka u XVIII veku

ОД ПОСЛЕДЊЕГ ЦРНОЈЕВИЋА ДО ВЛАДИКЕ ДАНИЛА 19

5. Црногорски владика Сива, у свом писму сенату дубровачком од 25. јула 1715. год., признаје да је од свега српског господства и славе остао само још један Дубровник, „један цвјет на вас свијет“.

6. Мавро Орбини, који је пре Гундулића писао „Шеторију југословенску“ (издану 1601.) не помиње ниједном речи слободне и независне Шрногорце свога времена.“

Т. Летописац дубровачки Лукаревић у својим „Аналима“, изданим 1605. на егр. 182., пише да је Селим, цар турски, послао у ерпеку вемљу Балабана Бостанџи-= пашу, који потуче и убије на пољу ћемоском Ивана Црнојевића, господара црногорскога и отправи његова сина Петра на Порту, који је обрезан и назван Окендербег. Њега — Скендербега пошље Сулејман, син Селимов, и он — Скендербег подјарми Црну Гору „та ш е де и 1астапдо Зтегапо Тпогт 41 сава“.з

8. Которанин Љарјан Болица (у свом опису санпаката скадарског од 1614.) каже да је Црна Гора први и главни део истога санџаката, који се састоји из ових округа: Катунеки, Љуботин (доцнија Ријечка Нахија), Нјешивци, Љешко Поље и Нрница.

9. У упутетвима за писаре Пећске Патријаршије како треба да пишу МЕ и титуле српских епархија (04 1656.), каже се ово: „На Црну Гору сице пиши: в богоспаснују натију Цетиње и в кадилух Подгорицу и Скадар и в племе Паштровиће“. Нагија је турска реч за оно што су у ерпској држави биле жупе.

10. Владика црногорски Метар 11 (на крају „Орпског огледала“) записао је ово: „Од 1510. до 1702. од свијех црногорскијех бојева, који су се у ове готово двије стотине година догађали, немамо никакве пјесме, која би од тих бојева нама што ошјевала“.

11. Архимандрит Шићифор Дучић (у својој „Историји српске цркве“, на стр. 25.-а) каже: „Историја Црне

„АтЕју па роујевнеп јигогоуепски“, ПТ, 136. Шит. Руварчев, стр. 62. = Руварац, 1. с, 62. 8 Руварац, 1. е., 68.