Evropa i Balkan : diplomatska istorija balkanskih hrišćanskih država u XVIII i XIX veku. Knj. 2, Evropa i Crna Gora. Sv. 1, Crna Gora između Turske, Rusije i Mletaka u XVIII veku

ЦРНА ГОРА ИЗМЕЂУ РУСИЈЕ И МЛЕТАКА. 65

из рода у род. И ако би ко сада или унапред икада био непослушан своме господину гувернадуру, као првој и врховној глави општаства црногорскога — па био он из световних или духовних чинова - такав да се сматра ва издајника отаџбине п да буде кажњен према кривици од евега општаства. Ради већег уверења о више писаноме, потврђујемо заклетвом, целивајући часни крет п свето јеванђеље: п потписује се ова грамата с прилагањем нашега ошштег народног печата, те да се верује пред сваким високим лицем, у славу Божју и на памћење будућим родовима“.

Остављајући за сада на страну политичку потребу која је натерала владику Саву Петровића и црногорски збор да саставе овакву „грамату“, у којој се породици Радоњића прави најстаријом и најзаслужнијом породицом у Црној Гори, и у којој се тврди да је врховна власт увек била у рукама те породице — јер ћемо о тој политичкој потреби говорити док дођемо до првих одношаја између Црне Горе и аустријскога двора — до-

вољно је да овде конетатујемо да је Станислав Радоњић и по овом документу још врховни сердар; тако исто и његови синови Вуколај пи Отанислав, Тек после 1:96. г., пошто се Станислав одликовао у битци на Белим Пољанама. народ му је дао чин гувернадура. После наслеђује његов син Вуколај ту титулу: а кад је и он умро. онда је гувернадурство добио млађи њего: брат, „сада ерећно управљајући“ Јово Радоњић, који је, по примеру толиких својих славних предака, разбио румелијског Бејлер-беја, везира босанског п скадарског пашу, те му се зато даје наследно гувернадуретво у његовој породици на вечна времена ит. д.

Борба која се помиње у горњој црногорској грамати. била је 1782. године. Бејлер-беј румелијеки, опал Осман-паша, „сестрић султанов“, напао је с 30.000 војске на Пипере, који се 8 дана равмишљаху и договараху како да се бране; па онда они ноћу нападоше на турски логор и „посјекоше 300 глава“ и ухватише Топалова команданта Рустем-беја, кога погубише, а Топал је морао да бежи у Арбанију.

После ове борбе разболео се владика Данило и