Evropa i vaskrs Srbije : (1804-1834) : s jednom kartom u boji

ПРЕДГОВОР.

У модерној историји нема разорније епохе од времена које почиње 1790 г. а завршава се 1915 2. У Немачкој и у Италији нестаје многих кнезжевина; у Источној Европи руши се Пољска; изгледа да је покрет за концентрацију, за груписање држсава неодољив и општи. Међутим, у то доба један покрет у супротном правцу почео је да подиже ма тлу једне, некада силне царевине нове наподе, нове кнежсевине. Срби се буне; успех њиховог устанка доводи и до грчког, који ће повући бугарски...

Изузев многобројне писце ручних књига који Грке још сматрају као зачетпике тога покрета, ми више не поричемо важност догађаја који су се десили у Србији. Њих су већ одавно испричали Ранке у Немачкој, Сен-Рене Таљандије у Француској; радови Стојана Новаковића у Србији објаснили су околности које западни историчари нису запазили. Остало је, међутим, да се прикамсу повољни или кобни догађаји који су наступили услед Наполеонових ратова; да се објасни како је напор хришћана у Србији пмао за последицу стварање једне самосталне дрожаве, место да се завршт, као што је то тако често бивало, повећањем каквог моћног суседа. Г. Јакшић је узео на себе да то учини. Остављајући на страну догађаје који су више грађа за јуначке песме, него за шсторшска истразсивања; наводећи факта из војне историје само у толико, у колико објашњавају промене дипломатске позорнице; ослањајући се, најпосле, само на недспорна документа, 17. Јакшић се трудио да размрси сплет преговора који су, од Цариграда до Петрограда, од Беча до Парпза, утицали на судбину Срба. Те је преговоре пратио по много“ бројним публикацијама, издатим на најразноврснијим језицима; документима мање втше познатим, додао је друге, потпуно пеобјављене, — нарочито му је Пољска Библиотека у Паризу дала прилику да учини неочекиване проналаске. Бапослетку, што је још ређа заслуга, он је све те документе анализовао с потпуном непристрасношћу п објективношћу. У његовој књизи не треба тражити одбране или осуде; у њој само докуменат говори.

Да ли то значи да је његово излагање хладно» Читалац ће се брзо уверити да не значи. Та је канцелариска прашина недбично жива. То је призор високе комедије — п равнодушност Г. јахшта чини га још живљим — где видимо главног тумача турске владе како дискретно пишпа, под Ћилимом кесу с новцем коју су српски депутати под њега гурнули. Напротив болна је слика покушаја сиротог проте, Матеје Ненадовића код влада-