Filatelista
|"
пример непрегле, услед _ промишљене графичке опреме“
; истиче |. Манжелеј стране 116—119 у 8. свесци, 129 — 139 у 9. свесци. Ја нисам графички стручњак и не тврдим да је Приручникова графичка опрема идеална и узорна. Али тврлим, да су за обичне смртнике управо те стране врло прегледне. У многим писмима, која сам примио с разних страна истицали су писци управо прегледност као једну од од-
лика риручникових. Упсредио сам неке.
сличне едиције из иноземетва с Приручником, но никако нисам могао доћи до Манжелејевих стручних и добронамерних резултата. с
Г. Манжелеј суверено утврђује за слику 415 да је репродукција фалсификата, који је описан на 102 страни у 9. свесци. Да је он као „довољно опрезан“ човек пре те констатапије затражио разјашњење, уштедио би бламажу. Отисак израђеног клишеја није, јасно предочио погрешку „ЈУГОСЛАЗИЈА“. Умолио сам, да се у клишеју појача мрља у слову „3“, да погрешка дође до изражаја. Да сам је према Манжелејевој инсинуацији
хтео подвалити фалсификат, била би ствар.
и за мене и за цинкографију много једноставнија. Но идемо даље! Нека буду уверени сви читаоци Приручника да смо због мутних и нејасних слика у 8. свесци били врло неугодно изненађени и издавач ФСХ и ја. Рачунали смо с објективним потешкоћама у штампарији, али нам ипак није било свеједно, како изгледа књига, која кошта много новаца. Да не дуљим, издавач је учинио што је у даним приликама било могуће, и променио је штампарију. Молим читаоце, да упореде слике из 8. свеске са Oнима из 9. свеске, па да виде разлику, коју Г. Манжелеј није могао утврдити. А да је Г. Манжелеј упућен у потешкоће штампања и израде клишеја уопће, отпали би његови депласирани савети, како се израђују клишеји. Њему сметају децентриране марке. СОметају и мени. Изгледа да он не зна, како је у доба обожавања нетакнуте гуме тешко доћи до првокласних марака. Ставили смо и неке клишеје, који нису апсолутно потребни и то само због тога, што смо их имали од раније. Зар они, могуће, нагрђују текст» Знам, да би било добро, да су млоге особине приказане на слици. Издавачу ФСХ не може нико приговорити оправдано, да је шкртарио с клишејима. Али све има (своје границе, па тако и издавачева благајна.
Г. Манжелеј на више места користи прилику, да с висине дели „поставленија“ о недовољно критичком коришћењу извора, 0 недовољно критичком посматрању и опрезности и т. д. Ја сам за већи део материјала обраде правио кроз године белешке, а много тога објавио сам у филателистичкој рубрици „Новости“ и у часописима. Често сам писао улраво зато, да од упућенијих добијем исправке и надопуне, — што чиним, у
амил
1 збирку. Кад сам за време окупаци је, након словенских издања, прешао на обраду старе Југославије, збирку додуше више нисам имао, али сам користио моје бројне забелешке и, разуме се, стручну литературу. Не уображавам да сам непогрешив и не тврдим, да су све моје забелешке апсолутно тачне. Не искључујем могућност, да човек може насести кривим и нетачним подацима и информацијама. МИ кад човек много ради, може у најбољој вери. и сам да учини погрешке, на које у навали посла и не наиђе. Сам Г. Манжелеј допушта могућност да се „у тако обимном делу, као што је Приручтик, могу да поткраду неке нетачности и грешке“. Но број стварних погрешака никако не да права Г. Манжелеју, да на писца набацује на неодмерен начин увредљиве примедбе. Пенављам, у колико желимо остати на терену стручног филателистичког рада.
C неколико даљих примера показаћу сериозисст и добронамерност Манжелејевих замерака. Ја сам изразе „офсетни дубоки тисак у штрихманиру“ и „клиширани штампарски слог“ забележио у своје време према службеном решењу, односно према „Филателисти“. Г. Манжелеј се у оно време није узрујавао, а данас су му то неразумљиви изрази! — Сви знамо да су марке извесно време у течају, па се онда повуку из течаја с тим, да им се још за неко време призна франкатурна вредност. Г. Манжелеју је то нелогично и он учи, да су марке „увек у течају, док имају франкатурну вредност“. — | Њему је грешка, што димензије означавам знаком дељења уместо знаком множења. И што се тиче самих димензија, он воли цепидлачење. Ја велим, например, за „Зефибов“ блок 110:150 мм; он вели да је то нетачно и да мора бити 109%149 мм. Ми обични смртни знамо да величина често диферира, а Г. Манжелеј ето присиже да је у читавој наклади блока дименција управо 109%Х.149, ни више ни мање. — На (страни 109 и [20 у 8. свесци спомињем међу особинама зупчања мешовита зупчања 122:9 и 12:» : 11». Будући је каталог „Југофилателије“ јавио и постојање мешовитог зупчања 127»: 1092, ја сам у исправцима и надопунама донео о томе напомену. Молим успоредите текст Приручника и каталога с оним што пише Г. Манжелеј, па ћете видети каквим дедукцијама оп оперира. — Њему није објашњење заштићеног папира на стр. 76 у 8. свесци довољно, а зато што нисам поново тај папир описао код истог издања с претиском „ЈУГОСЛАВИЈА“, он то ставља на рачун пропуста и грешака. Ја држим да сам довољно објаснио заштићени папир, а евентуално“ опширније објашњење спада у увод. Али сам се замерио Г. Манжелеју, што сам пустио из вида да је он писао опширно о том папиру и да је зато „потребно“ било опширније обавештење,
(Наставиће се.)
273