Filatelista

sliku preistavi stručnjak. Citiramo iz knjige »Аројо« 5. Кепака: »Каа је Геопагдо, ш 1483 godini, ponudio svoje

doviku Moru, duki od Milana, u jed~

nom pismu koje nam je sačuvano, on Se proporučio kao pronalazač rainih sprava, Као konstruktor kola i pokretnih mostova, kao inžinjer vičan u veštini opsedanja gradova; a pri kraju svoga pisma dodaje. »Item, izradi-

usluge Lu--

Ću u skulpturi i u slikarstvu koji bilo posao ravno kojem bilo drugom čoveku.« Me ет, on se proslavio i sa svojim slikama» »Međi slikama koje su ostale od Leonarda imaju četiri prvoklasna remek-dela, među ovim Čuveni portret Mona-Lize Đokonde, izrađen od 1502 do 1500 godine. Njegove slike nisu u dobrom stanju. Za to nisu krivi modorni restauratori. Leonardo nije ništa radio prosto; njegovo slikanje masnom bojom beše veoma komplikovana kuhinja, ono je bilo unapred osudeno da se izljuška i da pocrni. Ipak, Bogorodica među stenama i Đokonda dovoljne su da dadu meru njegova enija. Leonardo, za razliku od svoga učitelja Verokja, svoga suvremenka Вобсећа i, uopšte, svih velikih Могеп паса ХУМ voka, težio je da da mekotu

"okvira i prekinuo je sa suhoparnim i uglastim

manirom primitivnih slikara. Ali to ne znači da se on zadovoljavao samo približnim, niti da je izgubio једтти. Код Шеопагда siroga pravilnost crleža i nepogrešna lepota linije dopunjene su veštinom da ih umekša slivenim modelovanjem i svellotamnim (onim Šlo Talijani nazivaju lo slumafo); odredenost kontura samo je prva etapa u рознzanju još suptilnije preciznosti i koju je teže postići lj. prociznosti pojedinih otslojanja. Već oko sredine XVI veka Đokonda se u Italiji smafrala kao nedostižno remek-delo u oblasti porireta, kao najveći napor slikara koji se takmiči s prirodom. Govorili su da je Leonardo radio na ovom portretu četiri godine: i da bi ženi koju je slikao dao blag i nasmešen izraz, on ju je za vreme slikanja okruživao raznim zabavama i muzikom. Tek u nsše dane ljudi su hteli da pronadu u Đokondi tajanstven i romantičan karakter, pogled slinge, prezrivu ironiju i hiljadu drugih sivari na koje Leonardo nije ni pomišljao«. Original se nalazi u Luvru.

Чудна употреба поштанске марке

Превод из „Кеуџе дез РТТ де Етапсе“

Велика Британија је земља чудних традиција и старинских прописа. Док је скоро у свима земљама света разним одредбама и аранжманима забрањен пренос поштом живих бића, сем, евентуално, пијавица, пчела, чаура свилене бубе, у Великој Британији све до почетка 1952 године овакви прописи нису постојали. Напротив, тамо је према једној одредби, која потиче још из 1905, једно људско биће могло чак и самог себе да пошаље поштом!

Један холандски поштански часопис доноси неколико забавних појединости у чланку под насловом „О слању животиња и особа пакетском поштом“.

„Више неће моћи човек самог себе да пошаље на своју адресу пакетском поштом.

Поштанска управа Велике Британије -саопштила је укидање једне своје најмање познате службе у јавности: „испорука“ на дому живих лица! Пре овога могао је човек у Великој Британији — мада је, углавном, за овакве прописе ретко ко знао! — да се пријави пошти да га она пошаље у било које место Уједињене Краљевине. Када је особа, коју је требало „послати“, била снабдевена марком за хитну доставу, поштоноша је био дужан да је лично одведе до врата њеног стана и да зазвони два пута. Врло мали број људи је прибегавао овој службеној одредби, Међутим, дешавало се да су лица, која су се нашла сама на неком удаљеном месту, сматрала за згодно да се обрате пошти, да би их она „послала“ кући,

С -___-- А