Filatelista

francuski ili emgleski natpis, a slike su portreti careva i carica Abisinije, kao i retki primerci Životinja koje tamo žive. Godine 1947 i Abisinija je izdala prigodnu seriju maraka u spomen pretsednika SAD Frinklina Ruzvelta. Na jednoj marci vidi se kako sede u razgovoru pretsednik Виzvelt i car Haili Selasi, dok na drugima je sam, pretsednih Ruzvelt između dve američke zastave. Natpis je na amharskom i francuskom jeziku.

Godine 1929 zavela je Abisinija, putem stranih aerokompanija i vazdušni saobraćaj i za tu svrhu izdala i prve avionske marke a godine 1947 sa emisijom redovnih maraka Ruzvelta izdala je i dve avionske

„sa slikama Ruzvelta i cara Selasija u no-

minalnoj vrednosti od 1 i 2 dolara.

Godine 1950 izdala je Abisinija, kao ı sve druge članice, UPU-seriju koja je vrlo dobro tehnički i stilski uspela.

Danas Abisinija ima sva potrebna izdanja poštanskih maraka za redovnu poštansku službu.

Za vreme italijanske okupacije izdala je Italija godine 1936 godine naročito izdanje poštanskih maraka sa likom „cara“ EtiopiJe Viktora Emamuela III i to: 7 vrednosti u italijanskoj valuti.

Filatelija u Abisiniji je vrlo slabo razvijena i ona postoji samo među strancims koji tamo žive kao stručnjaci, dok se sami abisinci domoroci, još uvek ne interesuju za filateliju,

Пренос писама почетком прошлог века

У књижници друга Д. Јанићијевића налази се једна стара интересантна књига „СЕРБСКЛИ СЕКРЕТАР ИЛИ РУКОВОДСТВО КАКО СОЧИЊАВАТИ РАЗЛИЧЊЕЈША ПИСМА, КВТЕ, ОБЛГАЦЈЕ, КОНТРАКТЕ, ТЕСТАМЕНТЕ, РЕВЕРСЕ, КОНТЕ И ПР. СОЧИНЕН ОТ АТАНА-

СТА СТОИКОВИЧА. В. БУДИМЈЕ, ПЕЧАТАНО ПИСМЕНИ КРАЛЕВ. УНТВРCITETA. 1802“.

Као што се из наслова види, књига је била написана славено-српским језиком, на 540 страна; у њој су дати упути, до најситнијих детаља, како треба вршити преписку: како треба адресовати писмо (споља и у тексту) с великим низом разних титула, на шта треба обраћати пажњу при писању (чистота, јасно излагање мисли, како треба титулисати особу којој се пише), потпис (са тачним местом становања, занимањем и датумом), како треба савити писмо, запечатити (црвеним или црним воском), о материјалу: о папиру, о перу (гушчем, орловеском) и мастилу (чернилу); али највећи део књиге (три четвртине) састоји се из примера (образаца) разних писама и других писмена, наведених у наслову књиге.

Од свега тога обимног материјала -нас нарочито интересује само одељак о преносу писама у то време и о поштама.

И поред тога што су о томе предмету писали, у новије време Е. Дероко, С. Остојић и А. Петровић, прикупљајући за оно што су износили у својим чланцима поједине цитате, кратке белешке, напомене из разних наших и страних дела, корисно ће бити за оне, које интересује развој поште у нашим земљама, да се упознају и са овим делом, које је, сигурно, најстарији писани приручник ове врсте, у коме налазимо сигурне податке о начину преноса писама у то време, — пре више од 150 година, То

су драгоцени подаци о преносу писама у нашим крајевима, који су тада били под Аустријом.

Штета је што на крају књиге писац није дао списак пошта и поштанских линија у то време место датих имена „градов и мјаст достопамјатњејших“, у које је унео од наших само имена: Београд, Краинска, Далмациа, Осјек и Нови Сад (на немачком, француском и српском језику).

О преносу писама у то време налазимо У ТУ одељку, под насловом _„Отслание пи= сма“, на страни 62—64, а неколико речи о успостављању првих пошта у немачким земљама на страни 528. Изворни текстови гласе:

»„Отсланце писма.

Писма се могут тројаким начином отслати или чрез особитог на то опредјеленог человјека (писмоношу) или чрез прилику, као что наши веле узгред, или нарочито чрез тошту.

1) Писмоношт јест обикновено нечто за труд дати, наипаче ако се писмо дјел оног тиче „кому се предаде. Иначе онај платити има, који је человјека послао Ово посљедне треба и тогда набљудавати, когда менши на вјаштшег пише. Обичај писма чрез вјестника шиљати, јест само онде, гдје посте не има. Писмсноша Царски, јест курир.

2) Чрез прилике није ни благочино, ни безопасно писма своја шиљати. Није благочино, ако пишемо на високаја лица, развје а) Ако је писмо тако велико, да би на пости много коштовало. У овом случају мора и вејаки господин опростити. 6) Ако ми у писму оног препоручујемо кои га носи". Великим лицам дати писмо да га узгред понесу, јест против вејех учтивости. Но није ни безопасно, ибо је легко да се писмо изгуби. Что мари онај за наша писма, кои их само узгред понесе: Како не може легко бити. да ми онаго, коему писмо даемо, добро не лознаемо; или да он с оним не живи добро, ва коего ми пишемог Једним словом љубопитство человјеческо јест велико. Дај (вели) да видим, что ови људи имају между собом. Људи, кои у великом свету живу, не печате она писма, која приликом шиљу. ~