Filatelista

~ . 4

пажљиви. — У прво време сахијама је повераван пренос државне кореспонденције, а тек доцније почели су преносити и приватне пошиљке.

Иако се тада била вршила врло слаба кореспонденција, ипак се често јављала потреба за њеним бржим преносом, те Мустафа Селим 11 (1789—1807) уведе нарочите гласнике на коњима — татаре — за везу са главним градовима у царству. Татари су путовали на коњима, које су мењали у прво време узимајући одморне коње од приватних, а затим у мензуланама станицама за снабдевање свим потребама за пут, пратилаца — које су подизане дуж путева на одређеним растојањима, у близини насељених места. М татари су путовали према указаној потреби. Тек од 1826 године

било је заведено и тачније — редовније време одласка и доласка татара у поједина места. — свакако на потстрек и по угледу на

поште других држава, које су биле успостављане у Гурској, на првом месту за везу дотичних држава са престоницом турске царевине. После обнародовања декрета о уставним реформама 1839 године, султан Абдул Меџид реши се да уведе у Турској и поште по угледу на друге евоопске земље; ради тога установи 1840 године министарство пошта.

Поштанска служба поче да функционише као покушај, и то само за службену кореспонденцију, између Истамбула и Једрена, а тек доцније између престонице и других провинциских градова. Тек при крају 1840 године поштанска служба би отворена и за публику. Први транспорт поште за евоопске покрајине би извршен 28 октобра

1840 године (по О. Бранту).

У разним градовима у провинцијама беху отваране поште према указаној потреби. Убрза су биле отваране поште и у нашим крајевима: у Нишу 1641, у Битољу 1943, у Скопљу 1849 итд.

Стање тих провинциских пошта било је врло примитивно. (О стању у тим поштама писали су А. Пасер и Н. Рукавина у напред поменутим делима. Они су писали о турским поштама у Босни и Херцеговини, али то важи несумњиво и за поште у осталим покрајинама.

Пасер каже да је поште у Босни и Херцеговини установио (Омер-паша: међу првима једну на Бистрику у (Сарајеву. „Овај је-

дини поштански уред „Османлиске поште“.

имао је две собе у једној приватној кући, —- једну собу за „уред, а другу за стан јединог поштанског службеника.

По Рукавини уређај је био врло примитиван, један сто и једна столица и једна велика кошара, у коју су се бацала писма. Ковчежића није било нигде у целој земљи све до окупације.

Адресе су, наравно, биле писане на разним језицима, а турски поштар је морао знати само турски, па је интересент морао доћи у пошту и сам тражити писмо по ко-

за замену уморних коња и послуге,

шари, пошто разносача“ писама није било. — Није било: лако пронаћи писмо међу писмима која су често била претурана, а пре-. нашана у простим кошарама, па на путу че. сто и покисла, па и замрљана. (ам поштар не би се старао да их среди, већ је само упућивао свакога, који пита за писмо, да га сам тражи у кошари.

Пренос поште из места у место вршили су у почетку поштоноше пешаци, — јер већином није било никаквих проходних путева; доцније, с увећањем поштанског саобраћаја и увођењем преноса поштанских пакета, прешло се на преношење поште на коњима (татари), а тек кад су били изграђени какви такви путеви, уведена су и кола за пренос поште (у Босни, например, 1868 године, за владе (Осман Топал паше, кад је био довршен пут од Сарајева до Брода).

Главни правци транспорта поште били су од Истамбула и за Истамбул. Кроз наше земље ти су путеви ишли: |

Први, преко Софије, Пирота, Ниша за Алексинац (за кнежевину Србију), па преко Београда за Аустрију.

Други, преко Ћустендила, (Скопља, Косова, за Сарајево, а од (Аарајева гранао се пут за Мостар, Брод и Ливно.

'Грећи главни правац ишао је од Истамбула преко Солуна и Битоља за (кадар; прелазио је, дакле, једним делом преко наше територије у Македонији, кроз Битољ, Ресан и (Охрид, а затим прелазио у Албанију и завршавао се у Скадру.

Другостепени правци кретања поште водили су: из Скопља преко Велеса и Прилепа за Битољ; други, опет из (Скопља за Тетово и Призрен. Бар је био везан са Скадром. Од Мостара настављен је пут за Столац и Требиње, и најзад, из Ускопља за Бањалуку.

То се све види на једној карти из 1863-5 године, коју је објавио О. Брант. на карти и у списку уз карту имена места су турска, која су на оригиналу била исписана арапским писмом, па су са ње била преписана латиницом. При томе, изгледа, било је и погрешно прочитаних имена, као што ћемо показати даље.

Провера имена неких места (из номенклатура) и тачно одређивање којим местима та имена данас одговарају, био је врло тежак посао; обраћао сам се ради тога појединим филателистима из тих крајева: 06ратио сам се Борђу Оџаклијевићу из Битоља за непозната ми имена места у Македонији и Мбри ЖХарашлићу из Сарајева за имена места у Босни и Херцеговини. Они су ми прикупили драгоцене податке. Међутим, за Косовски вилајет остало је доста имена пошта, која нисам могао идентификовати, — утврдити којим данашњим именима места одговарају, мада сам се обраћао неколицини филателиста из тих крајева.

"Турска је пустила у течај своје прве марке 13 јануара 1863 г. На турским поштама у нашим крајевима употребљаване су марке, које су биле у важности од дана