Filatelista

a O

До краја 1810 године у Србији није било никаквих српских саобраћајних установа.

Али, чим се мало осетило смиривање у земљи, међу првим бригама тадашњих народних старешина биле су и поште. Тако, за време Карађорђево, на скупштини у Београду, 2 јануара 1811 године, на којој је био усвојен пројекат о реорганизацији државне власти у земљи, за правилно отправљање државних штослова скутиштина је одредила дужности, а на основу тога Карађорђе је издавао дипломе војводама, нахиским и кнежинским старешинама. У тим дипломама налазе се први помени о успостављању првих српских мензулана.

Изгледа да су за време Карађорђево искоришћаване и понеке турске мензулане на царипрадском друму, на ослобоЂеном делу земље, али које и у коликом обиму, не може се рећи. У условима Ичковог мира из 1807 године. у тач. 10 предвиђало се да је Порта од одређене суме данка, који су Срби требали да плаћају Порти, била одредила 80.000 проша за одржавање пошта (мензулана) (Из „Нове српске историје; Мих. Гавриловића, у издању Српске књиж. задруге, св. 193). Значи да су постојале мензулане, кад се за њихово одржавање предвиђала поменута сума. А и Вук Стеф. Караџић у свом делу „Правитељствујушти совјет сербски“ шише о раду скупштине, одржане у Београду у јануару 1811 године, између осталог: „Да би Хајдук«-Вељка из Београда што прије кренули и од Петра и Миленка одвојили, начине Младен и Карађорђије писмо, као да су Турци ударили на Бању, па га у Гроцкој даду у Мезулану, те га оданде суруџија донесе у Београд трчећи колико игда може..." И из овога се види да су и пре 1811 године постојале мензулане у Карађорђевој Србији, а то су биле турске. Нитде пак нема помена да је тада постојала мензулана у Београду. По свој прилици да није ни постојала, што се може закључити и на основу дипломе, коју је Карађорђе издао 11 јануара 1811 године војводи Аксентију Миловановићу (који је добио на управу један део београдске нахије), у којој, поред осталога, стоји: „Наредите две мензулане, једну у Београду, а другу у Остружанишци у којој хоћете имати по 4 коња и 3 мезулџије..."

То би била прва српска установа У Београду за потребе поште, која је могла бити подигнута 1811 године. Кад је и на коме месту била подигнута ова мензулана, нема нигде никаквих података. Али, с обзиром на важност места, у коме су одржаване и скупштине, а ту је био и совјет и друге установе, свакако да је ова мензулана била одмах, према одредби у дипломи, успостављена, али с обзиром на одређени број коња и мен-

Nosi BIRO VI a a ki i саивај ни а“ паче = ли = — мо о __

зулџија морала је бити скромног обима. И важност ове мензулане није могла бити велика; њен делокрут није био велики; никакве везе није било са земљама ван Београдског пашалука, нити је пошта са Запада тада пролазила цариградским друмом кроз Србију, а и њено кратко трајање (до пропасти Карађорђеве Србије) имало је одраза на њену важност и на развитак њеног рада. Једино је овде значајно то, што је то први помен о успостављању српске мензулане у Београду и да је Карађорђе био први, који је увидео потребу за ту мензулану. По шропасти Србије 1813 године престао је рад у свим нахиским мензуланама, па и у београдској.

Између Београда и Царипрада опет су јурили царипградским друмом обесни турски татари. Турске мензулане на том

му опет су прорадиле. Према подацима које имамо из 1815 године и даље, може се са сигурношћу тврдити да је постојала и мензулана у Београду.

У делу Мите Петровића „Финансије и установе обновљене Србије до 1842 г" Т део, на страни 134 наведено је да је за митровско полтође 1815 године одређено „пошти беопрадској, паланачкој и јагодинској 85 хиљада гроша", а на страни 138 стоји „из буџета расхода за ђурЂевско полгође 1816 године" одређено је на одржавање царских и нахиских поптта 124.300 гроша; на страни 501 каже се: „У прво време сав расход био је и простирао се... као и на три царске поштанске станице (мензулане), беотрадоку, паланачку и јагодинску“. На страни 507 наведени су издаци на одржавање тих пошта — мензулана за свако полгође од 1 новембра 1815 до 1 маја 1843 године.

Из ових података види се колико је велика и стална пажља у то доба била поклањана одражавању и успостављању установа за пренос поште, — а и да је све то падало на терет Срба.

По Тихомиру Р. Ђорђевићу (у делу „Из Србије кнеза Милоша, Културне прилике од 1815 до 1839 године") и по Мити Петровићу (,„Финансије и установе обновљене Србије до 1842 године") у Београдском пашалуку постојале су мензулане у Београду, Паланци и Јагодини. „То су биле царске мензулане, чије је издржавање падало на општенародни трошак". Ове мензулане издаване су под закуп приватним предузетницима, мензулџијама, који су морали, поред друте прописане отреме, имати и довољан (уговорен) број коња, суругмија и друге посљлуте. Београдски мензулџија морао је држати 60 коња.

У 1819 години био је закупник 6еоградске мензулане Риста Дукић, а кад је он, 1820 године „отишао с депутацијом у Цариград, дошао је за главног закуп-

70)