Filatelista

Војне поште у Драчу н Елбасану морале су престати с радом при повлачењу српске војске са албанске територије на ново одређену границу између Србије и нове државе Албаније, — а то је било 22 априла 1913.

За пошту у Љешу знамо да је дуже време функционисала као српска пошта. Из чланка генерала Ж. Павловића „Пробијање наших трупа кроз (Северну Албанију и избијање на Јадранско Море новембра 1912 год." у „Срп. Књиж. Гласнику“ од 16. 1. 1924 види се да је 2 јануара 1913 српска Команда приморских трупа прешла из Драча у Љеш. (Сем тога, ту је био дошао око половине марта и српски Приморски кор ради опсаде Скадра, па је ту био велики део те војске и њених позадинских јединица, те је свакако за све то време ту била и српска војна пошта, која је по свој прилици радила све дотле, док се Приморски кор није почео спремати за повратак преко мора, преко Coлуна. Последњих дана марта и првих дана априла почео је покрет српских трупа са скадарског фронта према Медови, где се 7 априла премести и корпусни штаб. Том приликом је сва храна и фурак, претекла српским трупама, предата Црногорцима, па је вероватно тих дана и та српска пошта престала да ради.

Поема свим наведеним околностима, ова пошта у Љешу није могла прећи у цоногорске руке „крајем 1912 године , како сам био закључио у чланку Поште Џоне Горе у Албанији за време Балканског рата , објављеном у „Филателисти“ бр. 7—10/57, већ тек почетком априла 1913 године, или можда још тачније, према тврђењу Марка Ивјетковића у чланку „Поште и телеграфи Црне Горе у Албанији за време Балканског рата“, објављеном у „ПТТ АРХИВУ", св. 3, — није ни предавана Црној Гори.

Кад је конференција амбасадора у Лон-

дону решила у марту 1913 године да се успостави самостална Албанија, а и по свршеном послу на Скадру, учињеној помоћи црногорској војсцј при опсади Скадра, српска војска се 15 априла 1913 укрцала у Св. Јовану Медовском у бродове ради транспортовања у (Солун, а један део се повлачио на новоодређену границу измећу Србије и Албаније:

После повлачења српске војске — по потпису уговора у Лондону 30 маја 1913 — са територија опредељених за нову државу Албанију, стање на српско-албанској граници убрзо је почело да постаје озбиљно. Било је сталних сукоба између албанских чета и српских пограничних снага, па је било чак и упада албанских чета на српску територију и наношења знатних штета. То је српској влади дало повода да успори евакуацију и да задржи извесне положаје од стратегиске важности изван граница. (Осим тога, да би спречила ширење непријатељске пропаганде међу арбанашком мањином у новоослобођеним крајевима и кријумчарење оружја, Србија је прекинула загранични саобраћај. Становништво с албанске стране нашло се одједном потпуно отсечено од старих тр-

жишта, са којих се снабдевало и где је налазило могућности за зараду. Сиромашно и пре рата, оно је сада запало у још теже стање. Гиме је акција страних агената, уперена против (Србије, била у Албанији знатно олакшана. времену, кад је српска влада, под притиском Аустро-Угарске ин Италије, наставила прекинуто повлачење из Албаније, дошло је до снажног напада с албанске стране.724 септембра 1913 пробиле су албанске снаге у јачини од неколико хиљада добро

· наоружаних бораца граничне положаје код

Дебра, заузеле Дебар и (Стругу и побиле већи део бранилаца. На то су са српске стране предузете мере ширег обима, — упућене су две дивизије ! позива на албанску границу, које су ! октобра 1913 повратиле Дебар и Стругу, па су без задржавања прешле Дрим и ушле у Маћу ин Малесију. Аустроугарска и Италијанска влада затражиле су тада од осталих сила интервенцију да се Србија спречи у даљем продирању, из бојазни да не покуша да се у тим крајевима устали. И мада је Србија уверавала да ће се на заузетим положајима задржати само до коначног утврђења границе, аустро-угарска влада поставила је 18 октобра српској влади ултиматум да у року од осам дана повуче своје трупе, што је ова, по савету рРусије, и примила.2

Између још неких других места том приликом је српска војска задржала под окупацијом и Бицан и Пишкопеју, у којима су за потребе српске војске биле отворене поштанске станице. Према службеним објавама у „Српским новинама“ ове су поште постојале од 13 септембра до 14 октобра 1913.

До данас није познат никакав жиг ових двеју пошта. Дероко, поред података у његовом делу „ПШће Розе етре! хоп Serbien" написао ми је у једном писму: „Нашао сам јердну рукописно поништену марку са неког послатка из поште „Пишкопеја ; од поште у Бицану, међутим, нисам видео никакав жиг нити друго неко обележје. — То је све што сам могао сазнати о раду и жиговима ових пошта. По свој прилици да те поште нису ни имале своје жигове.

У времену непосредно после повлачења српских јединица из Албаније настао је тамо страшан хаос. 21 фебруара 1914 био је изабран за владаоца нове државе кнез Виљем од Вида (нећак румунске краљице Јелисавете, Кармен Силве, — на њену молбу преко бечке владе). М на супрот саветима немачког цара Виљема П, кнез Вид прими понуђени му престо и оде у Албанију 7 марта 1914.

Још пре његовог ступања на престо у једном делу Албаније био је подигнут устанак, а у другом једном делу су се осећала роварења Есад-паше. У северном делу Епира, који је, на настојања Аустрије и Италије, припојен новој држави Албанији, становништво грчке народности није могло с тим да се помири, а ни сама грчка влада није се мирне душе могла с тим сагласити. Грчка је званично морала на то пристати, али се у овим крајевима подржавало незадовољство и стелни немири, који се нису могли силом

по