Filatelista

Sa procedurom jednog javnog naticanja svaki od nas је тапје više upoznat. Predmet aukcije kupuje onaj naticatelj koji ponudi najviše. To »najviše« zavisi od konkurencije i od licitacijskih pravila, što znači da treba ponuditi sledeću višu stopu od najbližeg rivala. Sve dotle dok ste deo gomile reflektanata, dok slušate uzvike licitanta lako vam je odrediti gde stati ili dokle produžiti sa povišavanjem DOnuda. Ukoliko ste se rešili da budete dobitnik potrebno je da nadvisite ostale sa cenom samo za par procenata.

Da, to je jasno kada su vam poznate namere i mogućnosti onih sa kojima se takmičite. Ali kako postupiti kada ponude šaljete pismenim putem, kada je sva vaša nada stavljena u koverat napamet!

Мпогт се гес: dobitnik je onaj ko ponudi najviše. U većini slučajeva to |e Odgovor. |

Ali postoje licitacijska mesta koja ne poštuju baš sasvim ovakvo pravilo, već su uvela malo pobolišanje na korist kupaca nas filatelista.

Složićete se sa mnom da ste u neprilici kada šaljete pismenu aukcijsku ponudu za neku seriju koju žarko želite — recimo, Olimpijadu Helsinski 1952. Da ste u mogućnosti vašim prisustvom da rešavate uobičajen ishod javne licitacije vi biste možda kupili Olimpijsku seriju za 170.— din., pod uslovom da se niko ne javi sa cenom višom od 160— din. Ovako, prepušteni neizvesnosti, rešavate se ı na lakomislenosti, tim veću što ste temperamentniji, sa više para i sa neodoljivom voljom — pa možete zapisati u listu ponude 1 220— din., na Pprimer. Vi ćete Helsinki olimpijadu dobiti za tu cenu. Bićete i srećni možda, ali nikada toliko koliko da ste je kupili na javnom nativanju pod neizbežnim uslovima, gde biste platili baš toliko koliko se moralo dati. Pa tako dok se na ovaj način ostvaruje »prava cena, dotle je pismenim putem cena »nerealna«.

Bez daljnieg je jasno da ponekad razlika može da bude ogromna. U cilju izjednačavanja javnih i pismenih licitacija, praktične aukcijske kuće uvele su sledeću metodu prodaje.

Pre svega potrebno je pridržavati se određenih stopa kod cena. Drugačije rečeno, treba uvesti skalu, recimo, ovakvu: 0.50 din. za cene do 10—. 1— Фп ха 10— do 20— din.; 2— din. za 20— do 50.x din.; 5.x— din. za 50.— do 100. din:; 10.— din. za 100.— do 200.din.: 20:— din. za cene od 200.— din. do 500.— dinara, itd. Po tome cena ne može da postoji 10.50 din., ili 25.— dm., već samo 10.— ili 11.— din., 24 — ili 26.— din.. a istovremeno nam kaže da možemo jedino ići na više sa cenom ne izbegavajući ni jednu od ovih stepenica.

Ponovimo naš uzefi primer Olimpijade 1952. I recimo da smo opet postali poštom »nerealnu cenu« od 220.— din. ı da je kao ranije najviša primljena cena bila 160.— din. Sada, po pravilu, sledeća cena ne može biti ni iedna druga sem 170.— din., t]. sledeći korak, pridržavamo li se skale, i po toi se ceni mora prodati! Što će reći da je cena ista kao da smo bili lično prisutni na aukciji, da smo strpljivo dizali ruku na svaku višu ı višu cenu, pa tako prekoračili 160.— din. i stigli na 170— dinara. Zamislite srećnoga dobitnika koji prima u pismu seriju za 170— din. iako se bio rešio i poslao pomadu od 220— din. Ja sam bivao u toj koži, a mi je poznata slična radost.

Ovakvog pravila »sledeći viši po skali«, a ne »najviši« — pridržavaju se najpoznatije licitacije firme u SAD.

Šta se postiže ovim načinom je to što smo eliminisali »nerealne cene« i sve sveli na »prave cene«. Kupac zna da nije preplatio, već da je platio samo neznatno više od onoga koliko je Još neko drugi bio voljan da plati. Postignuto je veće poverenje u pismene aukcije, izbeg-