Filatelista
[77
ставио плави жиг Алексинац тип 7, плаво/зелени Супељак тип 7, као ни разлику између црног и плавог жига Текија ни између црног и смеђег жига Рзана, који су сви унети у његову монографију. По увиду у овај врхунски приказ ретких боја намеће се претпоставка да су црвени жигови углавном коришћени као транзитни за преусмеравање залуталих писама, као и до сада непознато сазнање да су жигови у боји коришћени већ пре 1850. године. Према досадашњим сазнањима и увидом у расположиви материјал, са изузетком Колара (1851.) плава/зелена боја коришћена је тек од приближно 1854. године па до краја пертфилателистичког периода, и то само код мањег броја пошта, док су све до сада мени познате "смеђе" варијанте изворно црни жигови и који су у току времена избледели и због мањег садржаја чађи променили боју у смеђу. Што се тиче постојања транзитних жигова уопште у периоду претфилателије, од 1843/44. године њих нормално више нема. Исто важи и за пријемне жигове, изузев скоро редовно код поште Београд и повремено врло ретко код Крагујевца и Ужица. '
Морам даље да се осврнем на укључење “поштанских известија". Ова категорија претфилателистичких писама, поред приватних и нормалних службених писама, претпоставља пуноважне аутентично поштом експедоване службене пошиљке унутар поштанске организације која је тада постојала, што је излагач као такво и прихватио. Захваљујући “поштанским известијама" наше збирке су обогаћене објектима из малих места као што су Ржана, Мишљеновац, Раброво и других, из којих практично друге категорије писама уопште не постоје. Прегледном великог броја известија која сам до данас сусрео, познати су ми ти извештаји из преко 30 пошта из тог периода, вероватно због измене интерних прописа до данас нисам видео известија из пошта отворених у периоду 1862-1866. године. Према тадашњим прописима известија се нису франкирала, а поштар-пошиљаоц је некад стављао а некад није жиг на Писмо, чак и онда када га је пошта имала (слика 1). Обе категорије су подједнако вредне за збирке претфилателије и поштанске историје.
Посебан веома интересантан и јединствен сегмент излошка претстављају “карантинска“ писма. То су, према дефиницији у филателији, писма која долазе из стране земље и која се, при улазу у земљу у коју су упућена, у карантинској станици или контумацу дезинфикују ради спречавања уношења клица заразних болести у земљу. Дезинфекција је обављана димљењем, споља или и споља и изнутра, што је на предЊој или задњој страни потврђивано отискивањем жига карантинске станице. Досадашња сазнања о српским дезинфикованим писмима указују да су српске карантинске
| станице тај жиг стављале као негативан на предњу страну писма, ређе и на задњу. _ Кардош скоро целу прву витрину посвећује карантинским писмима и приказјуе (већину постојећих карантина, полукарантина и састанака са једним или оба тима (жига (период углавном од 1838. до 1850. године). Проблем је што се од писама из
-
12 карантинских станица права "колера" писма свега њих неколико, преко каранти-