Filatelista

konja i po 3 mezuldžije i momkom hajluk i rana da u jedanput uredite što će im za godinu trebati ..."1).1 Hajduk Veljkovo naimenovanje za Krainskog vojvodu sadrži sličnu obavezu: ”... po nahiji vašoj da razredite menzulane ...”.

Da bi se to što brže sprovelo, verovatno su iskorišćene postojeće zgrade menzulana pa je time obnovljena ranija turska mreža menzulskih linija. Ove menzulane poznate su kao nahijske ili vilajetske, jer su izdržavane sredstvima nahija. Tako, Karađorđe određuje da Crnorečka nahija u 1811. godini daje 4.000 groša poreze a da se od tog novca izdvoji trošak za menzulane – hrana za konje i plata menzuldžija.

Sa propašću ustanka ove prve srpske saobraćajne ustanove u ovom kraju prestaju da postoje, a Turci po povratku u Timočku Krajinu ponovo ih aktiviraju za svoje potrebe.

Posle uspeha u drugom srpskom ustanku uspostavlja se dobra ali ilegalna veza viđenijih ljudi iz Crne Reke sa Milošem Obrenovićem. Izveštaj o stanju i raspoloženju naroda u ovom kraju, o vojnoj snazi i namerama Turaka, s jedne strane, a uputstva i savete Miloševe u obrnutom pravcu, prenose poverljivi ljudi vezom koja je išla preko sela Planinice i Krivog Vira i slično štafeti, doturalo se pograničnim starešinama. Ovi su dalje, po izričitom Miloševom nalogu, lično vodili računa o otpremanju i uručenju pisma 2). Najveći deo ove tajne korespodencije išao je preko Milete Radojkovića, "člana narodnog suda” koji je bio određen da koordinira akcije u neoslobođenim krajevima. Iz perioda kada je Mileta bio privremeno u Zaječaru, sačuvano je jedno pismo koje lepo ilustruje način prenošenja poruka u to doba. Pismo je poslato iz Zaječara 2. januara 1831. godine i glasi: "Mi pokorno vašem sijateljstvu javljamo kako nam došla ona pismo iz Vidina po Toši Monku resačevjom i mene pišu daji – opremim – po našem momku a Tošu vratim i jeto šiljem – po mojem Save koje će vam doneti a ja ostajem očekujući od vas nastavlenije kako ću raditi” 3).

Konačno oslobođenjei prisjedinjenje Timočke Krajine Srbiji 1833. godine donosi velike promene i u privrednom životu ovog kraja, a samim tim i u saobraćaju. Veoma zainteresovan za trgovinu i prirodna bogatstva ovog kraja, Miloš odmah po oslobođenju naređuje izgradnju puteva na najvažnijim pravcima prema istočnoj Srbiji koju i posećuje 1834. godine. Slobodan razvoj trgovine uticao je da saobraćaj oživi pa se javlja i posebno zanimanje ljudi koji vrše prevoz robe, poznati kao kiridžije. Putovanja preko granice bila su dosta česta. Za nešto više od godinu dana (1835/36), Ispravičenstvo u Žaječaru izdalo je 50 “zagraničnih” pasoša. Na graničnom prelazu Vrška Cuka ustanovljena je carinarnica (đumruk) i nekoliko godina kasnije sanitarna ustanova „Sastanak V. Čukac«. Ovaj prelaz koriste i turski trgovci kada prenose robu iz “turskih” krajeva južno od Aleksinca, Gramade i Pandirala, gde su se takođe nalaze carinarnice, za Vidin i obratno. Taj putni pravac bio je najkraći prema Dunavu, pa ga Turci koriste iako prolazi kroz našu teritoriju.

U Timočkom regionu, po oslobođenju menzulane su postavljene u Negotinu, Zaječaru, Krivom Viru, Gurgusovcu, Milanovcu i Kladovu. Glavna veza Zaječara