Filatelista

Здравствена култура у Србији почетком 19. века била је на ниском нивоу, о научној медицини и фармацији није било ни помена. Кнежевина Србија је после 1830. године и даље у склопу Османлијске царевине, где су епидемије заразних болести честа појава без адекватног медицинског одговора, што је представљало сталну опасност од њеног неконтролисаног ширења. Турска је била држава без пратећих прописао здравственој заштити, за разлику од Аустрије, тако да ће после стицања аутономије Србија прихватити искуство дугогодишње аустријске праксе у борби против епидемија и за узор имати њене прописе.

Сам кнез Милош био је сведок многих појава заразних болести у прошлости и страдања незаштићеног народа, посебно великог страдања од епидемије куге 1814. године. То је разлог да у оквиру уређења земље здравственој заштити становништа буде поклањана велика пажња, Кнез ју је сматрао важном за опстанак Србије, па ће својим ауторитетом и личним залагањем томе дати велики допринос. Већ током 1854. године по кнежевој Наредби сваки од петнаест округа мораће имати лекара (физикуса) =.

У циљу спречавања ширења заразних болести унутар Србије и уношења болести из суседних земаља, почиње се са здравственом заштитом по угледу на Аустрију, то се чинило на следећи начин:

– од домаћих, унутрашњих епидемија (народне морије) које су настајале у народу (Фињају да се разбукше) пре свега богиње, на првом месту велике богиње (џапоја џега) против које се штитило вакиинисањем. Први пропис тзв. Пацеков закон, по др Карлу Пацеку, донет је 1859. године под називом „Правила за калемљење богиња" “.

– од епидемија које су стизале из Турске, на првом месту била је куга код људи (резћ) и код животиња-говеђа куга (резне боита), против које се штитило санишарним кордоном: где се обављала карантинска изолација путника и дезинфиковање ствари, робе, животиња, поште, итд. Санитарни кордон на граници Кнежевине је уфункцији превенције и обезбеђења за заустављање заразних болести са циљем заштите народног здравља.

Право на унутрашњу самоуправу, по Хатишерифу из 1850. године, дозвољавало је Кнезу да самостално предузме заштиту од епидемија са других територија, тако да ће Србија дуж читаве границе према Турској брзо бити ограђена санитарним кордоном: карантинима, састанцима, караулама и стражарским местима.

Непосредно после добијања аутономије, јавила се епидемија колере 1831. године у Галицији и Угарској одакле се преноси све до Баната и стиже у Земун. Као одговор, почетком исте године Кнез издаје Наредбу, док траје опасност од заразе да се оснује привремени караншин у Поречу (према Влашкој, на реци Пореч), у Ћуприји, и према истраживању др С. Петковића, у Београду од 6. августа 1831.године.

Архив Србије, КК, ХХХМП,, 679. - Физикуси, лекари у државној служби распоређени по окрузима, - Административна подела Србије: 12+6 Нахија; реорганизацијом јуна 1834. године оформљено 15 Окружја (Округа), 1856. године придодата још 2+15=17 Окружја; подељено на 61 Капетанију (каснији назив Срез).

«Зборник закона и уредби, књ, стр. 69-77.