Filatelista

Престанком епидемије привремени карантини престају са радом, затварају се октобра 1831. године. Нема података како су били организовани и опремљени ови привремени карантини, нити какав је био санитарни третман људи, робе и поште. Претпоставља се да су радили по узору на праксу аустријских карантина. То потврђује неколико сачуваних писама из иностранства дезинфикованих на поречком контумацу. На основу њих знамо да су писма третирана пробадањем (боцкана), затим кађена (димљена), и руком је уписивана потврда о обављеној дезинфекцији (текст на полеђини једног од писама: „Прешло преко Коншумаца Џоречког / 1 марша 83110д. ").

Као последица односа између великих сила и резултата успешне дипломатске активности кнеза Милоша, уследило је ново територијално разграничење између Србије и Турске. Тачније, Хатишерифом из 1835. године територији Кнежевине припојено је шест „оф тнуих“" нахија, то су: Крајинска, Параћинска, Крушевачка, Подрињска (адарска), Црноречка и Старовлашка (припојена Ужичкој). Нова граница је одређена према прихваћеној топографској карти руско-турске комисије. За чување српскотурске границе формирана је Србска оружана стража, која је била плаћена и стално активна, бројчано стање зависило је од ситуације на терену (1855. године бројала је 628 људи). Ова граница ће остати непромењена до 1878. године када Ће доћи до новог територијалног проширења.

Све учесталије појаве епидемија заразних болести из унутрашњости Турске пристигле до пограничних области Србије, убрзале су 1836. године оснивање сшално! санишарнос кордона. Да би предупредио продоре болести из околних земаља и обезбедио заштиту од епидемија за дужи временски период, кнез Милош обавештава Совјет и издаје Наредбу 21. августа 1856. године за оснивање сшалних караншина и сасшанака дуж границе према Турској. Већ почетком септембра 1856. године отворен је карантин у Алексинцу (на „Цариградском друму"), затим карантин у: Брегову (Бугарско-влашка граница), Мокрој Гори (на путу Ужице-Вишеград), Рачи (на ушћу Дрине у Саву), затим састанак у: Шепачкој Ади (на Дрини, Лозница-Ковиљача), Василиној Чесми (на путу Ивањица-Сјеница), Вршкој Чуки (близу Зајечара). Током 1837. године карантин у Љубовији - од 1846. године преобраћен у састанак (на Дрини према Босни); састанак у Суповцу (на пут Алексинац-Ниш), Јанковој Клисури (на путу Крушевац-Куршумлија-Ниш), Грамади (на путу Сврљиг-Ниш), Пандиралу (на путу Сврљиг-Бела Паланка), Рашки – од 1846. године преобраћен у карантин (на Пазарском путу); и крајем исте године отвара се карантин у Радујевцу (уместо карантина у Брегову, који је укинут 14. новембра 1857. године).

За кратко време, почев од септембра 1836. године и током 1857. године, Србија својим санитарним кордоном ствара ограду према Турској, ито: на југу према европској Турској, на истоку према Бугарској и Влашкој, на западу према Босни. На граници са Аустријом српски санитарни кордон није био постављен, док аустријски кордон према Србији јесте, као територијалном делу Турске. На овај начин српски санитарни кордон постаје прва линија одбране Европе од продора заразних болести сувоземним путем из Турске и Азије, што је успешно обављано од |. септембра 1856. године до укидања 25. новембра 1886. године.

Изградити санитарни кордон у кратком року, технички га опремити, ангажовати одговарајуће особље и обучити за рад у карантину или састанку, успоставити правила рада и обезбедити дисциплину у спровођењу истих, то није био ни мало једноставан