Francuski romantičari i srpska narodna poezija

Ер

Један од људи који су први знали за Меримеову мистификацију био је Гете. У то доба, он се занимао српском народном поезијом. још раније, са морлачкога, превео је „Жалосну пјесанцу племените Асанагинице“, и у два маха, 1825 и 1827, објавио је у своме часопису Умешносш и Старина извесан број српских народних песама. Поводом превода Г-ђце Јакоб и Герхарта, написао је један потпун чланак о српском народу и његовој поезији.

С друге стране, Гете, који је са много пажње пратио развитак младе романтичке школе у Француској, знао је Меримеа, који му је био готово љубимац међу новим француским писцима. Поводом Драма Кларе Газул, у разговору са Екерманом!, он са нарочитом похвалом говорио Беранжеу и Меримеу, великим и оригиналним талентима, „који имају свој основ у самима себи и који се одржавају независно. од дневнога начина мишљења“. Драмски огледи младога Меримеа изгледају му „знаменито дело“, које, по духу и надахнућу,

1 СопуегзаНоп5 де Ооефе, репдал« 1е5 Чегтете5 аппбез де за ује, 1822—1882, Кесие Шез раг Ескегтапп, (гадинев раг Епше РПе!огог. Рашз, 1808, Т. 1, р. #54—855; Т. П, р. 191—192.

56