Gajenje male dece

[9

васпштање. У првим годинама детињског живота дете се навикава да влада својим очима, рукама, ногама и у опште свима слободним мишићима свога тела; у то исто време оно израђује себи читаву ризницу представа, појмова, усваја извесне навике и потребе. Чим се у томе сагласимо (а надам се да ово неће одрицати нико, који је познат са дечијим животом), одма морамо признати и важност првог васпитања у опште. Зацело су представе, навике, потребе детињства од одсудног значаја по будући карактер човеков. Кад васпитавамо десетогодишњаке, мораћемо се борити са навикама, склопостима, које су се зачеле првих дана њиховога детињства. Од десеторо деце деветоро добија у школи са свим други правац у васпитању; учитељи и учитељице одучавају их од онога чему су их научиле дојкиње и дадиље. Појмљиво је да се у таким васпитним приликама не може створити нека целина, опредељеност у развићу карактера, а где нема тога тамо се јавља велика наклоност душевним болестима. Треба знати и то, да ни учитељи, ни учитељице, пи школа не могу са свим изгладити утиске првих година детињства; код здравога детета тешко да је то могуће учинити. Мени се чини да само болести могу потпуно поништити оно, што се зачело у души детињој.

Само се васпитањем може објаснити она дволичност, она некарактерност, оне супротности, које тако често виђамо код људи. Један немачки научњак износи као јасан пример те супротности црнца, који своме идолу час клања а час га бије. А мени се чини да нам је поступак црнца чудноват и недогледан само с тога, што смо одрасли и васпитавали се у другим приликама. Загледајмо мало ближе у овај пример. Црнац у детињству види — чује како се треба своме идолу клањати, како га треба молити за све оно што сам не може добити. Црнац такође исказује своје незадовољство овако или онако

О