Gajenje poljskih useva

етану, јер јп прострти материјал ннје у стану сасвим упити. Ја сам имао прилике у Њемачкој видити, гди тако скупљену мокраћу у бурадма на њиву износе и њиву с њоме гноје. Код нас то није обичај. Ал опет зато да нам неби пропала, добро ју је скупљати и ђубришта преливати, којим ће се послом онај на нагомжли лежећи гној оснажити опет је ближе кући! Еао гној може се јошт употребити: Жпвпнска крв из касапница, и сви живински одпадци, као: чекиње, кости, покварено месо и тд. Биљна гноја такођер имамо,. а та су; одпаднуто лишће, зелена травуљина, стрњика, слана, плева, и тд. Еод нас нпје обичај у зелено гнојити, т. ј. усев један посејати пак га у место гноја заорати. У Њемачкој пак и у Француској то врло често бива. Они н. пр. посеју детелину, косе ју 3—4 године, а при последњој коситби оставе са педља и више вжсоко детелине, пак ју тако заору, и то је врло добар гној. Даље имамо гноја из царства камења. Гнојеви из царства камења имају то својство, да врло брзо своје дјејство у земљи показују. Они приносе тиме непосредно рану посејаном биљу, што се у влаги одма, или бар за краће време растопе и биље, ране. Такови су гнојеви: креч, садро, со, пепео, чађ и печена земља (изшрвљене цигље). Све се ове твари по усеву посипају, а никако се у већој колицини незаоравају, као обично С тиша се тварима дакле пазљивије поступати мора, јер су много јаче, од нашег обичног ђубрета. Ове врсте гнојева. се употребљују понајвише онда, кад нам усеви болују, дакле више као лек, него као обична рана. После имамо мешовито ђубре, т. ј. гомилу, гди свакојако ђубре, одпаде, коров, земљу, сламу и тд. жзмешамо, све на едну гомжлу остављамо да сазре, пак онда употребљујемо. То зову Њемци „кошпост." Што се овакове гомиле тиче, то морам прншјетити, да се од времена до времена са шталском шокраћом преливати мора, да би бољу снагу таково ђубре имало. Иначе се с њим тако исто поступа, као и са шталским ђубретом, које на гомили лежи.

57